vikend

vikend u londonu je, bar za anu horor, jedna bitka za kretanje u suprotnom pravcu. bez svake sumnje, mnogi su u tom gradu vecito vodili tu istu bitku. da se razumemo, misli se na kretanje onim dzadama kojima se redje ide. london je jedno prenaseljeno selo i svi rade iste stvari. kad je vikend bude ponajgore jer tad svi hoce da se zabavljaju. e hoces i ti, u tome je zez. gde god da krenes naidjes na guzvu i nigde "nema mesta". jedino moguce resenje je da se ponasas suprotno.
na primer, ako je lepo vreme svi hoce da idu u park. a ti onda odes u biblioteku. ili, ako je jako sunce, svi hoce u hlad. a ti odes na poljanu u parku koja je sva pod suncem bez trunke hlada - i budes sam. ako je kisa i 'ladno, niko nece hteti da sedne u kafansku bastu - a ti fino imas dzemper i kisni mantil, pa si opremljen da boravis napolju. ako svi hoce da bleje u finim kafeima gde je dobra klopa, a ti lepo doruckujes kod kuce i pijes kafu u kafeu gde je losa klopa, ali imas izvanrednu poziciju, sam si i boli te bas sto im je omlet splacina. sem toga, vikendom kad je lepo vreme,niko nece u bioskop. a ti bas to imas u vidu pa odgledas neki dobar film. a ako govorimo o izlascima, onda je najbolja strategija da izlazis radnim danima, a vikend ostavis rulji. samo treba da znas gde se radnim danima moze izlaziti, sto je ozbiljna nauka, ali isplati se uputiti se u nju.
u tom kretanju u suprotnom pravcu, ponekad prodjes bolje nego svi ostali, ponekad najebes, ali uvek imas taj svoj prostor, sto je glavno. ne osecas se izjebano i stesnjeno.
U Hamstedu recimo vikendom preko dana postoji problem s najezdom bogatih ljudi sa psima i decom na sve lokacije. "Sta nije u redu Edvarde", pita covek bebu koja place u kolicima. "Arture, uzmi svoju lutku, kako to mislis ne svidja ti se, to je tvoja lutka, necu valjda ja da je nosim, Arture!" U Hamstedu se sva deca i svi psi zovu Artur ili Edvard ili Elizabeta ili vec tako nekako. I svi oni bivaju izvedeni u park, u pab ili u kafe. To je prosto da poludis. ne zna se da li je gore kad je lepo ili kad je ruzno vreme. jer ako je kisa, onda su svi Arturi i Edvardi unutra, a ako je lepo vreme, onda su napolju. dakle, tacno tamo gde bi i ti rado bio, ali - nema mesta. Ako na primer ugrabis mesto, onda mozes da racunas da je izvesno da ce ti neki Edvard ili Artur lizati nogu, dok ce drugi da te iritira visokofrekventnom drekom. Sem dakle, ako ne smislis kako da eskiviras to drustvo.

The next station is Old Street...

u Londonu covek biva prinudjen da racuna sve u minut. znaci, jedan jedini minut pravi veliku razliku. a onda shvatis da ti se minuti na kvarno stalno nekako oduzimaju. sve se zatvara na vreme - u 5, u 6, u 7, u 8, u 9, u 10, u 11, u 12, u 12:30, u 1. sve pocinje na vreme - u 7, u 8, u 9, u 10, u 11, u 2, u 1, u 2, u 3, u 4, u 5, u 6, u 6:30, u 7, u 8, u 9, u 10, u 11, u 12. ali sve je nekako protiv toga da stignes na vreme. i sve je protiv toga da zaspis na vreme sto automatski znaci da imas manje sanse da se probudis na vreme i tako redom.
uzmimo na primer tjub. po satu na stanicama tjuba mozes slobodno da navijes svoj casovnik. nista nije tacnije od toga. ali. ali. avaj. kaze tebi glas: "The next train to Morden via Bank will arrive in two minutes. i ti kao som poverujes. na stanici Hampstead je tacno 17 i 15. ti racunas da ces na stanicu Old Strit stici za tacno 27 minuta. ali to nije istina. dakle u 17 i 17 voz tek ulazi na stanicu. on tada nije vec stigao, nego je tek poceo da pristize. vrata se otvaraju dva minuta ranije, a zatvaraju jos jedan minut kasnije. dakle, sve u svemu, ti sa stanice Hampstead kreces u 17 i 20, a ne u 17 i 17. izduvao si ga da stignes na vreme, ako si racunao u minut, prema redu voznje. da ne pricam da ne mozes cak ni da racunas da ako krenes iz Hampsteada u toliko i toliko, za pola sata si na Old Stritu. Kurac. Trea ti minimum minut ipo, a maksimum dva ipo minuta da uopste stignes do perona, od trenutka kad si zakoracio na tjub stanicu Hampstead, koja je inace najdublje ukopana od svih u gradu i do nje vode 4 potpuno nepouzdana i sablasna lifta.
e sad, kad jednom covek sve to provali, kad ukaci da na stanici Camden Town vozovi vecito zastaju i na sve dosada pomenute vremeske troskove doda jos tri minuta blejanja na Kamden Taunu, onda to nije sve. Uvek, ali uvek moze jos nesto neplanirano da se dogodi i da usere racunicu nacisto.
"This train is not able to depart due to a signal failure at Elefant and Castle. We are held here until futher notice. Thank you for your patience". Ponekad, kad covek najmanje ocekuje, ali u sustini prilicno cesto, dogodi se takav kiks sa londonskim saobracajem, da si ostavljen u apsolutno nemogucoj situiaciji. Ako si racunao da ces na Old Strit stici za pola sata metroom i tacno toliko odvojio, sjeb'o si se. Kad se voz iz cista mira zaustavi nit ti je da cekas, nit ti je da izadjes na ulicu i cekas autobus. jer autobus je tek fenomenalan. Duzinu jedne metro stanice predjes za otrilike sat vise nego metroom. ili kad bismo se jednostavnije izrazavali - za jednu metro stanicu ti je realno potrebno oko sat vremena ako ides autobusom. sto manje zise znaci da ako si krenuo nekud metroom racunajuci sve knap, onda garantovano kasnis oko sat ako se bilo sta skenja i svedes se na bas. eto. pa dal' te cekao posao, decko, zurka, banka ili lekarski pregled koji je nacinculiran u sekund... sjeb'o si se skroz. "Thank you for your patience"... ma pusi kurac, mislim se nesto

delo psihopate

Gospodja Horor se, da budemo iskreni, bukvalno do ukrcavanja u avion dvoumila dal' da krene. Sta ju je spopalo, tesko je reci. Uglavnom ipak je otisla. Letela je Jatom. Dve stvari su je podstakle na razmisljanje. Raspale matore sjebane stjuardese i jadno posluzenje. Eto, mislila je o tome kako je to odlicna stvar. Bila je zadovoljna sto je ipak putovala sa tom kompanijom, a ne sa ba jer je dodjavola tamo sve savrseno. Svidelo joj se to sto je morala da se dovija da popakuje smece, to jest ostatke od te mizerne uzine u vidu sendvica sa margarinom, sirom, pilecim prsima i dva kolutica kiselog krastavca, case Zlatibor vode i jedne Noblice. Sve je popakovala u kutiju od sendvica, a da je to ba, dobila bi kao prvo mnogo bolje posluzenje, a kao drugo kesu za smece. Ta improvizacija bila je za nju u sustini blagotvorna. To je bilo ono ogranicenje zahvaljujuci kome. Zahvaljujuci kome. Mislim, ta recenica ne moze da se zavrsi jer bi zvucala previse zajebano.
Jos nesto, piljila je kroz prozor i analizirala sare raznih zemalja iz te pticje perspektive. Srbija je izgledala ovako: neke dziberske fleke bez ikakvog reda i sistema; Evropa je izgledala ovako: fini oblici, filigranski rad; Engleska je izgledala ovako: idiotski i sizofrenicarski kolaz od cigli, zelenih fleka i nekako nelogicnih sara terena za golf. Na sve to naravno ona jeziva besmislica: dok je eto iznad celog kontinenta bilo vedro, nad tim prokletim, ali prokletim ostrvom su visili jebeni oblaci. To majke mi mile deluje kao neki mentalni poremecaj. Kako sad moze jedna klimatska pojava da deluje kao mentalni poremecaj? Pa tako, lepo, kad covek pogleda Englesku, izgleda kao neka zemlja koju je napravio ludak. Uopste se ne bi reklo da je to deo planete, da je to delo Boga, da je to sranje uopste nastalo prirodnim putem. Reklo bi se brate, da je to neka budzevina psihopate, nakalemljena na zemljinu kuglu onako bez veze. Nesto skroz zaumno.
Posto je ostavila kofer, gdja Horor se sjurila u svoju kafanu. Da bi tamo zatekla novu situaciju u kojoj nema ni jednog njenog konobara. Za mesec dana su svi negde zapalili. "A sta se desilo s vasim starim osobljem?", pitala je. "Nemam pojma", dobila je odgovor od nekog novajlije. Sela je da pije i da pise. Pisala je vise da bi ispraznila mozak u kome se sve bilo vezalo u cvorove. Nadala se da ce se to nekako rasplesti kad izadje napolje. Ama vraga. Kolaricu panicu pletemo se samicu sami sebe zaplicemo sami sebe rasplicemo. Eto ta pesmica joj je pala na pamet kad je ispisala sve sto je imala. Na kraju se bila toliko napila da je dva puta kupila paklu cigareta jer je drugi put zaboravila da je prvog puta uopste bilo. Onda je potpuno besmisleno uprkos tome sto su padali mrak i kisa, sela u park, tamo kod onog jezerceta s patkama. Bila je ponela sendvic. nije mogla da ga pojede. Nista nije pojela od kako je doputovala. Pokusala je da ruca, ali to se zavrsilo tako sto joj se jelo zgadilo posle prvog zalogaja, te je sadrzaj iz tanjira srucila u kantu. Cudno, uvek je u Londonu bila gladna, ovog puta zeludac je resio da bojkotuje taj njen povratak.

moja kafana

ana horor je uspela da uradi ono cega se sve vreme bojala: da prospe pivo po lap topu i udesi ga. knjigu je nastavila da pise u svesci sto je jedan opsti haos kome je potrebno ozbiljno redigovanje jer je odavno zaboravila kako se u stvari koriste sveska i olovka. prosto je polu pismena kad radi na taj nacin. i lupeta gluposti previse cesto.
incident sa lap topom se dogodio u njenoj kafani. njena kafana je pab Fimasons Arms, jedno fino mesto u Hampstedu. kao prvo, jasno je da mesto koje ona moze da onako za sebe etiketira kao moja kafana mora biti u Hampstedu. tu ona provodi prilicno vremena, kao sto je vec jasno. i tu za nju otprilike postoje tri moguce lokacije: park, pab i kofi kap. kofi kap je za ujutru za dorucak i kafu. park je za kad god nije kijamet. ali tu nema mnogo pesacenja. ima par spotova za citanje i pisanje do kojih se dodje, tu se odsedi i onda naravno u pab. tu je kao prvo ono poljance odmah desno kad se udje iz Vels Voka. Tu ima svoje parce trave, jednu omiljenu klupu i drvo koje je strasno zgodno za penjanje, tako da i baba moze da se uzvere, ima bogatu krosnju koja moze da sakrije oko desetak ljudi. tako da je je to u sustini jedno zgodno mesto za privatne zurke. drvo je, najozbiljnije, kao dnevna soba.
kad se sve sabere i oduzme u malom Hampstedu (misli se iskljucivo na onaj najlepsi i najpos deo) ima podosta pabova. ne moze tek tako da se uzme jedan i proglasi omiljenim. ana horor je dakle sedela po svim tim mestima redom i to naizmenicno. prvo je mislila da joj je omiljeno mesto Vels Tavern gde imaju biter Crna ovca. ali nekako atmosfera nije bas idealna. malo se covek tu oseca kao crna ovca a ni sam ne zna zasto. uglavnom to ne primecuje jer je fino pripit i obuzet sam sobom ili drustvo, novinama ili knjigom. ali u trenucima lucidnosti pokaze se da tu ima nesto sto nije bas kako treba. onda je bila na jednom rodjendanu u pabu koji se zove Sveti Zbun ili Holi Bus. mesto je na fenomenalnoj poziciji, nadomak tjub stanice, ali sakriveno na brdu. fenomenalan pogled, zgodne kucice, lepe male klupe ispred, savrseno strainski uredjen enterijer, izbor britanskih ejlova i bitera. ali majku mu, ni to nekako nije bas san snova. vrlo lepo i ususkano i sve, ali... na primer pice posle osam uvece ne sme da se iznese napolje. to je dosta veliki hendikep. pa to sto ispred ima samo dve klupe koje su uglavnom zauzete. nije bas raj ni za pusace ni za ljubitelje svezeg vazduha.
Pljoska ili Flask je takodje ozbiljno ljubak pab. onako fenomenalno uredjen, u lepo ulicici. ali slab izbor piva i sajdera, ogranicenje za pijenje napolju do devet uvece. sem toga ispred je svega tri ili cetiri stola. ne bas najbolje. ostala mesta nikad nisu bila u uzoj konkurenciji za najbolji pab, ali sluzila su svrsi. kad se covek krece od paba do paba, ni jedan u stvari nema ozbiljne mane. svuda je super.
malo po malo iskristalisalo se da je Frimasons Arms ubedljivo najjaci. te je tako ana horor to mesto proglasila svojom kancelarijom i svojom kafanom.
kao prvo, tu se sluzi Landlord Timoti Tejlor, njen omiljeni ejl. kad se istrose zalihe toga, ima alternativa u vidu London Prajda. Kad ni toga nema, sluzi se Aspal sajder, Anin svakako omiljeni. kad postoji raspolozenje i drustvo za koktele, izbor je maestralan i imaju koktel majstore, a izbor vina je fenomenalan. Dobre hrane i snekova ima u izobilju takodje pa je prosto sjajno kad civek tu ogladni od alkohola. prostor je ogroman i rastrkan. gotovo da se moze reci da tu ima nekoliko razlicitih lokala koji skoro pa nemaju nikakve veze jedan s drugim. tu su dve velike baste, jedna ispred i jedna potpuno zaklonjena od ulice, desno. onda ima bar koji je udoban kao dnevna soba, pa restoran iza. klonja je takodje fina.
razlog zasto je to za anu postala kancelarija su sofe, lampe i stekeri u baru. tu je ona svakodnevno po nekoliko sati pisala. dok jednog dana nije prolila Lendlord po tastaturi koja je momentalno ruknukla. odnela ju je da se prosusi u klonju. ali eto za sad je jedini bedak tog mesta upravo susilica za ruke. slabo radi. odatle je posle otisla na Klerkenvel i nastavila susenje u nekom velikom baru sto ima one ekspres susaljke koje za deset sekundi obave posao. ali ni to nije pomoglo, te je na kraju morala da proradi sveska.
ali sve to nije dovoljno sa se nesto nazove "moja kafana". moja kafana je dakle mesto na kom se covek nikad ne oseca nelagodno, cak ni kad tu satima pije sam, ni kad se besramno ljubaka s nekim, ni kad se unakazi od pica. to je mesto na kom ti konobar samo natoci bez reci, ne pita te sta ces, jer zna. ili samo upita: jel uobicajeno? anu horor definitivno svi kelneri znaju i znaju tacno kojim redosledom pije. ako nema ovoga onda daj ono. ili, popodne ovo, uvece ono. sve znaju. eto tako. nikad je niko nije pogledao poreko i uvek se ljubazno pozdrave s njom i pitaju je kako je. i nikad ne postavljaju suvisna pitanja. cak ni kad jednom nije mogla da ode posto je objavljen fajront pa su morali da je isteruju sve zajedno s relativno drskim gostom kog je dovela, nisu imali nista protiv nje. sta se jednom desilo, jednom se desilo da je ova sama sedela u zadnjem dvoristu i pisala i neka kokni banda je usla pa se izvinila sto ometa njen mir. ovo je moja basta znate, rekla im je, ali slobodno sedite i opustite se.
jos jedna stvar. Hampstead definitivno ima taj specifican slatkast miris. u tom pabu je onako vrlo intenzivan. svetlost je u svako doba perfektna i romanticna, atmosfera savrseno opustena, ekipa raznovrsna i dobrocudna, a drveni pod prijatno krcka i doprinosi tom utisku da je zapravo rec o privatnoj kuci, a ne o kafani.

dobra stara Dzejn

budim se u 10 do 6. David izgleda ljupko i udobno ali mami na san. jos sna. a vreme je za pokret. za odmor od Londona. pijem kafu u dvoristu dok pada sitna kisa. dan izgleda nepopravljivo mutno i kisno.
kasnim dvadeset minuta i rodjake su besne na mene jer sam im poremetila plan koji je bio sracunat u minut. dremam u kolima dok one zivo raspravljaju o necemu. mislim o tome kako je ugodno voziti se engleskim putevima.
kako smo se priblizavali Bathu nebo se razvedravalo, a kad smo stigli bio je idilican suncan dan. da li je samo Bath danas ovako veseo? u njuzejdzentu kupujemo mapu grada. prvo ulazimo u Jane Austin Centre u ulici Gay Street. nista specijalno, obicna prevara zapravo. nit' je Dzejn volela Bath nit' je tamo napisala neku knjigu. zivela je tu kratko i to su bile najgore godine njenog zivota. ali fascinirao ju je u periodu zivota kad ga je povremeno posecivala. tad je napisala jednu, reklo bi se zanimljivu knjigu i ucinilo mi se da bi to za mene bila korisna literatura i jedna autenticna mapa Batha. knjiga je kostala samo dve funte pa investicija svakako ne moze biti mnogo pormasena. pisci uvek naprave nesto dobro od svojih opsesija gradovima i mestima. uostalom, to je i moja bajka. sem toga, rec je o vintage starom romanu za koji niko ziv nije cuo, pa zasto ne pokusati s tim. jer ja nisam nikakav fan Gordosti i predrasude, ali mozda ovo ima nekog smisla. mozda se ima sta nauciti od dobre stare Dzejn.
dalji plan je bio da predjemo nekakav most i dopremo do riversajd kafea gde bismo rucali. da bismo stigli do tamo trebalo je da prodjemo kroz epicentar batskog sopinga. e taj deo je bio problematican. tri zene oko mene odjednom su prestale da pricaju i spontano pocele da se odcepljuju iz grupacije odlutavajuci i razne radnje. samo su kao hipnotisane i bez reci ulazile u prodavnice.razume se da se butici ne mogu zaobici. u njih se mora ulaziti – to je visa zenska sila. meni soping uopste nije zanimljiv pa sam stajala na sred ulice, pusila i cekala da one obave to svoje. posmatrala sam radnje i bila fascinirana izborom. nigde u Engleskoj nema toliko razlicitih brendova i ta kolicina radnji. zanimljivo je i da je vecina robnih marki potpuno nepoznata britanskom potrosacu. a najvece cudo su male zanatske lokalne radnje. taj fenomen skoro da je izumro u zemlji ljubitelja lokalnih radnji. ali vidi se da je to sve prepredeno osmisljeno. Bath je turisticki grad. - ili on je turisticka atrakcija, a ne grad. a soping je deo te price. uopste bath je totalno jedan neverovatan grad. sav u Palladio stilu. izgleda kao neki italijanski grad ali napravljen od lego kocaka i sa umetnutim engleskim prozorima u te sivo-zute kuce. prezerviran je. vestacki. napadan. nestvaran. kao neke italijanske kulise u sred Engleske. malo sablasan bas zbog toga. imala sam neki nelagodan osecaj koji me je podsetio na onaj koji sam imala kad sam videla kulise srednjovekovne Italije u filmskom studiju na Kosutnjaku.
posle rucka vesela trojka se zaputila u spa centar kod tih cuvenih rimskih termi. ja sam usput videla jedan pab (inace grad deluje malo sablasno i zato sto pabova skoro da nema, a i kad nadjes neki, on ne lici na pab) i odmah shvatila da ce umesto plivanja sa gomilom kineza, amerikanaca i poljaka koji su cekali u kilometarskom redu da uopste udju u tu “banju” moja sportska aktivnost biti ubijanje pinti. nebo je bilo toliko lepo da mi je izgledalo tuzno da ga ignorisem i parim se negde unutra. prvo sam svratila u Rajman da kupim mini blok u koji cu zapisati po nesto sto mi padne na pamet dok budem pila.
usla sam u pab (zove se The Garrick's Head) i ni malo nisam bila fascinirana enterijerom. nekako je ogoljen i opet sivo-zut kao i ceo grad. deluje lazno. uzela sam pintu nekog autenticnog batskog bitera i sela napolju. pocela sam da pisem, ali okolo mi je sve privlacilo paznju. i sve je bilo zanimljivo. jedna devojka je sedela na stepenicama i pila koka kolu. onda je po nju dosao mladic. kao reklama za koka kolu iz sezdesetih. sa moje desne strane za stolom je sedela jedna vesela engleska ne-posh zenska trojka. privukle su mi paznju kad su napravile scenu zbog neke cudne duguljaste bube koja je sletela na dzemper jedne od njih. napravile su neverovatnu pometnju oko toga. ova sa bubom je mlatila rukama oko bube jer nije smela da je pipne sve u nadi da ce insekt odbiti, ali on se bio zainatio. jedna drugarice je htela da pomogne ali ni ona nije htela da dodirne cudoviste pa je trazila neki predmet kojim bi je mlatnula. treca je samo teoretisala o celoj situaciji i bila vrlo pasivna. problem je resen uz pomoc vizit karte. levo od mene sedela su dva muskarca i jedna zena. zena mi je prisla sa pitanjem da li bih joj prodala jednu cigaretu. rekla sam joj da cu joj je pokloniti, ali ona mi je ipak dala 30 penija. izvinila se i rekla da je to za njenog brata koji je chain smoker i jedan terrible man. krenuli smo da razgovaramo i ubrzo spojili stolove. oni su meni kupovali pica, a ja njima delila cigarete. prikljucili su nam se jos jedan mladic i devojka iz Londona koji su dosli u Bath za praznike. Henrijet, zena koja mi je dala 30 penija za prvu cigaretu, pokazala nam je tasnu koju je kupila za vencanje u ponedeljak u Jorksiru na koje je pozvana. pricala nam je i kako se isla na vestacko teniranje da bi izgledala lepo na vencanju, a brat joj je nama za nju stalno govorio kako je mental, too brown i tangoed (tangoed je pogrdni izraz za ono kad si lose kvarcovan tako da izgledas narandzasto poput cuvenog engleskog soka tango). mladi par je imao odlicne modele naocara za sunce i nekako je ispalo da smo ih svi naizmenicno isprobavali i komentarisali na razlicite nacine. henrijetin brat, onaj sto pusi, poceo je da mi se udvara. pitao me je da li volim snou bord. rekla sam mu da ne podnosim nikakav sport, a on me je zacudjeno pogledao i pitao: yes but do you actually like snow board? smejala sam se njima dva sata i popila cetiri pinte tog batskog bitera a oni su sljustili tri boce belog vina. kad sam se nasla sa rodjakama bila sam prilicno pijana, ali sa njima sam popila kafu pa se nekako i rastreznih. nije bilo lako rastati se od batskog drustvanceta jer oni onako pijani nisu mogli da shvate kako to da ja napustam Bat za pola sata. to je za njih zvucalo besmisleno jer oni su tu ceo zivot. rekli su mi da misle da sam ja donela sunce u grad jer je juce bio grozan dan. veoma srdacno sam se poszdravila sa veselom Henrijetom, a njen brat me je uhvatio za nogu i pitao me da li bih mozda htela da ostanem sa njim u Batu i ponudio mi smestaj u svojoj kuci na najmanje deset godina. kao glavni adut je naveo to da ima dve kokoske i zeca. ljubazno se zhvalih i odbih ponudu. suluda neka batska druzina. setila sam se i Klajda, prijatelja Eleonorinog tate Dzejmsa koji se upoznao sa mnom ovako: Hello Ivana, nice to meet you, so you came all the way from Belgrade for this lunch in Petersfield today? i came from Bath. ipak nema sanse da ikad zaboravim Klajda iz Bata i njegova vintage kola sa vintage koferima u gepeku.
tako se i zavrsilo nase putesestvije u divlji Bat. u London smo se vratili kasno i zatekli ga onakvog kakvog smo ga jutros i ostavili – mokrog. kazu da je ceo dan bio takav. bez kapi sunca. i Dejvida sam zatekla onakvog kakvog sam ga ostavila – udobnog i ljupkog. bacila sam se na krevet srecna. ovih dana uopste nisam u fazonu da razmisljam. ni o cemu. ni da brinem ni da planiram. samo zivim trenutak. svaki trenutak onakav kakav je. i svidja mi se taj diskontinuitet.

david 2

udjem u sobu i raspakujem se. soba je tako Hampstead. i tako je ja. pogledam se u ogledalu i pomislim kako mi soba dobro stoji. bah, nigde mi se ne mice odavde, pomislih, ostacu tu i proucavacu Deleuzea. ali 'oces vraga. otvorim to vino iz Marks end Spensera. ali... imbecilne zene – jednostavno ne umeju da otvore bocu vina. jos sam uzela ono sto nema pampur, jer iako imam otvarac, znam da necu uspeti. ali ova boca se otvara tako sto odvrnes zatvarac. medjutim ja naravno e uspevam da ODVRNEM cep i sta uradim – uzmem makaze i ceciram cep. popijem casu vina i posaljem poruku. jebote. posaljem tu poruku sa postkodom i to kao – dodji. i posle nekog vremena, ne znam ni ja, on odgovara samo: “adresu”. i posle doda jos samo: “za 47”. i boze, posle jedno sat misteriozni posetilac stize. i ostaje tu i prespava tu. u Dejvidu. i malo je hrkao. naravno da opet nisam mogla da spavam. mislim, kao i svake noci, budim se svako malo i pitam se kad ce jutro. on uvek ima odelo i kravatu kao da nesto ozbiljno radi. niko ne zna sta on radi, niti sta ce mu odelo i kravata, ali dobro. mislim da smo zakljucili da je jutro oko deset. obukao je odelo i stavio kravatu ali samo da bismo otisli negde napolje i nesto pojeli. jeste da je praznik, ali sve je bilo otvoreno. taj konzumerizam u Londonu. nikad nema odmora. odvedoh ga u Holly Bush, ali mesto je bilo zatvoreno. sedosmo u onaj neki vec lokal koji god u ulici gde je Pantameters. mirno mesto. konobar je navalio s onom varijantom: znate supa ovog dana nam je od paradajza. i ovaj naruci supu. pita gde je napravljena i kelner mu odgovara kako je sveza, iz domace kujne. ali on nije zadovoljan i pita: jel imate neku iz podruma... e steta, voleo bih da probam jednu supu iz vaseg podruma. i ja pojedoh omlet sa lososom, a on tu supu. mislim, nije kao da smo seli u Kofi Kap, ali ne mozes da imas i dobar obrok i da sedis u dobroj ulici. biraj. neverovatno kako se Bog nije smilovao Englezima i svima ostalima u zemlji, te je za bank holliday priredio kisurinu. danasnji dan je bio bez trunke sunca. meni to naravno uopste ne smeta. bili smo u fazonu – ocemo u Heath, ali kisa je stvarno bila uporna – pouring. posle dorucka smo jednostavno posetili sve butike u High Streetu. Kurt Geiger, Nicole Farhi, Hobbs, ovo-ono. Usli smo naravno i u Community Center i kao for a razmatrali da kupimo neku od tih charity nebuloza. svratili smo i u Food market da blenemo u jastoge i krabe. krenuli smo prema parku jer sam ja bila u fazonu da ce kisa prestati dok stignemo do tamo. ali nije. Otisli smo do Wells Tavern. Tamo smo popili po pintu bitera Black Sheep. on je posle supe bio gladan pa je pojeo “meso na meso”, to jest burger od britanske govedine. na tom mestu smo dakle raspravljali o tome kako je OVDE sve lazno. cela ta engleska bajka koju sam ja kupila bud zasto. da ne ulazim dalje u ta subject, providna ili ne-providna bajka. pravio se da ne zna engleski, pa sam ja prevodila konobarima.
kisa je i dalje pljustala kad smo izasli napolje. oh my god, it was pouring! izmislio je neku nebulozu da je ostavio “kesu” kod mene, mada nikakve kese nije bilo. ali razumem ga. i ja bih izmislila kesu da sam na njegovom mestu. tako da smo se vratili nazad u Dejvida. i ostali u njemu do sedam uvece. ok, Dejvid je stavno neverovatna soba. on je onda otisao na Belsajz Park a ja ja sam otisla u Dalston kod Ursule po kljuc. nece biti lose da imam jos jedan stan na raspolaganju sledece nedelje – Hendon me je stvarno ubio u pojam. mislim da i ako mi bude ocajnicki falila neka stvar iz stana – nema sanse da odem po nju. zivecu bez nje. dakle, Dalston je izgledao pusto, ali meni to nije bilo vazno. Manja je pricala o tome kako je danas trebalo da uci, ali je umesto toga radila razne “random” stvari. kad je Ursula dosla, spremila je pastu za veceru i nekako sam morala da ostanem tu sto mi je prijalo. saopstila mi je da grupa Skart ima izlozbu ovde, na Betnal Greenu negde. prijalo mi je njeno drustvo i taj njen smisao za humor. mislim da sam popusila jedno 5 cigareta tu. ponudile su mi da ostanem jos i radim zajedno sa njima, ali ja sam silno zelela da se vratim u Hampstead i samujem u njemu bar malo. Kad sam se vratila u Dejvida, shvatila sam da se re-koserovao i da je samo moj, bez ostataka tudjeg prisustva u njemu. sjajno je izgledao, moram da kazem. dokrajcih vino, popusih jednu cigaretu u dvoristu i legoh da spavam jer sutra idem u Bath i moram da sam na stanici Highbury&Islington u cik zore. da budem precizna u 7 i 30.

DAVID

lokacija: Hampstead, NW3 1SY
soba: David, New York. double room, private facilities.
boja: plava
kupatilo: ovo nije orman slozili bi se Fuko i Magrit. stvar je slicna kao sa njihovom lulom jer ono sto u ovoj sobi izgleda kao stari plavi drveni orman nije nikakav orman nego kupatilo. mini kupatilo ali neverovatno sta sve staje u njega: tus, klozetska solja, lavabo, susionik za ves na rasklapanje, tabla za peglanje na rasklapanje, polica za case i solje, toaletni ormaric sa uvelicavajucim ogledalom na rasklapanje i fenom, keramicka posuda za otpatke, ogledalo, nekoliko rucki za peskire, vaga i metalni stalak za toalet papir. tu su i dva mala prozora.
orman: e sad, ono sto na prvi pogled izgleda kao frizider nije nikakav frizider nego je to orman, dok se frizider nalazi ispod televizora sa dvd plejerom.
sto: na radnom stolu je telefon, moj privatni lap top, casa, solja, Nestle ne-koser kafa, Cadbury teglica sa vrecicama caja, posuda sa secerom, metalni tanjiric u obliku cajnika za odlaganje iskoriscenih vrecica sa cajem, plastificirani kucni red, brosura Burgh House, brosura London Walks i kljuc od sobe sa priveskom-etiketom Abercrombie&Fitch. tu su i dve rasklimatane stare drvene stolice.
kada: u gornjem levom uglu sobe je plava kada na niskom praktikablu poplocanom crno-belim plocicama. dve slavine, razume se – hot i cold, a tu je i metalni grejac za kadu kao i drzac za peskire.
kamin: ispred kamina je cetvrtasti jastuk prekriven kariranom plavo-belom prostirkom velicine – taman da se dvoje stisnu. iznad kamina je ogledalo, a na kaminu su sledece stvari: plava boca od losiona Neal's Yard Remedies, tri plavo-bele porculanske holandske kucice, minijaturna plava drvena stolicica sa figurinom zirafe na njoj, minijaturni posluzavnik sa motivom devojke sa bisernom mindjusom, jedan plavo-beli porculanski tanjir sa cvetnim motivima, jedan plavi cajnik, uramljena plavo-bela grafika sa motivom ptice na grani koja podseca na dizajn viktorijanskih plocica, jedna plava keramicka plocica, dva stara termometra u drvenim ramovima, plavi cajnik, plava metalna kutija skotskog keksa shortbread prizvodjaca Shotbread House of Edinburgh, roman Tulip Fever od Deborah Moggach, plavo-beli keramicki tanjir na kome pise: “Van het concert des levens krijgt neimand een program”, keramicka plavo-bela kutija na kojoj pise: “Selon l'oiseau le nid selon la famme le logis”, dve metalne plavo-bele kutijice bombona proizvodjaca Roomboter Babbelaars sa nacrtanim vetranjacama i plavo-bela keramicka cinijica sa nacrtanim amorom koji odapinje strelicu.
kovceg: uza zid pored vrata stoji stari putni kovceg koji je ocito pripadao nekom od predaka gazdarice Ane Marije Van Der Mer. na njemu je etiketa na kojoj pise: “tourist class, holland – america lines, to be delivered to pier foot to fifth street hoboken n.j. passengers should claim their baggage from the baggage master before boarding the steamer”. kovceg je zakljucan.
krevet: krevet je metalni, plavi sa plavom prugastom posteljinom. pored je drvena stolica na kojoj se nalazi gomilica magazina: Vogue, In Style, Wallpaper i Living Etc.
pod: na drvenom podu je mala plava prostirka i moje nove ljubicaste Hobbs baletanke koje sam morala da kupim jer su mi se stare bas jutros raspale. napomena: stare su bile plave.
prozor: veliki dupli plavi prozor gleda na Kemplay Road. izvrstan pogled na iz nepoznatih razloga meni fascinantnu kucu broj 3 u cijem potkrovlju nocu vecito gori svetlo.

jedan vanredan dan

utorak je bio potpuno nenormalan. danas je poceo passover pa je juce bio taj cudan prelazan dan izmedju kosera i superkosera. koser hrana se jede iz plasticnih tanjirica koje se bacaju. na kraju dana se sve zamenjuje za super koser hranu i pice, escajg, posudje i ostalo. obicna koser hrana se pakuje u kutije i iznajmljuje nekome ko ce da je cuva dok ne prodje praznik jer Jevreji ne smeju u vreme tog pesaha ni da poseduju ono sto nije koser za pesah. Postoji cak i super koser Nestle kafa. Izgleda normalno sem sto pozadi ima nekih nebuloza na hebrejskom i ogroman natpis “kosher for passover”. mama Tapnak je ceo dan superkoserovala posudje koje moze da se “prenese” u passover, a ta radnja se svodi na prelivanje stvari kljucalom vodom. iz elektricnog ketla, naravno. juce nije bilo posudja iz kog je bilo moguce spremiti obicnu koser kafu, a kompleti za koser kafu jos nisu bili spremni tako da sam u cik zore otisla da se kofeinom napojim negde napolju. jedino sto je radilo pre devet je fensi restoran Orly's i jedna od onih vasljivih jevrejskih kafedzinica u kojima ima fast fud koser hrane i pica. opredelila sam se za drugu varijantu da bih mogla da iznesem svoj kofein i konzumiram ga u kombinaciji s nikotinom napolju – u parku. dok posten svet dzogira ili zuri na posao. jer ne treba da napominjem da sam apsolutno jedini frik koji je pusio u parku u osam ujutro. bio je tu jedan ludak koji je vezbao tai ci ili vec neku istocnjacku vestinu reklo bi se jer je bio u polu-cucnju stao uz drvo i drzao ruke gore. ali cak je i ta njegova idiotska poza delovala normalnije od mog sedenja i pusenja. takvi su obicaji u Hendonu
u podne sam opet bila u parku, ali sa decacima na pikniku. ne ozbiljno, ta jevrejska deca su stvarno fina. neshvatljivo lepo vaspitana, krotka, ljupka i dobrocudna. trebalo je nositi dosta stvari u park, a oni su se toliko lomili da mene rasterete sto je moguce vise, da su sebe pretovarali. nisu se videli od stvari. morala sam da se otimam s njima za kese. naravno, cim smo stigli u park, srucili smo se pod neko drvo da jedemo. imali smo pita hleb, falafele i krastavac. pravedno su medjusobno razbrojali i podelili komade hrane. nisam htela da se mesam dok nesto ne zabrljaju, samo sam pazljivo pratila. neverovartno s kakvom preciznoscu su obavili taj rucak. posle su takodje sami uzeli voce, razdelili i pojeli. i dalje ne znam od cega se pravi ta bljuvotina od falafela. glavno da je koser. dan je bio fenomenalan mada hladan. duvao je neki vetar s okeana jer se vrlo jako osecao onaj sladak ostrvski miris. oblaci su bili ogromni i lepo rasporedjeni, a nebo izmedju njih jarko plavo. svetlost je jako lepo padala i dosla je do izrazaja ona drecavo zelena trava i crvene kuce od cigle sa belim prozorima. e to je ta prava razglednica Engleske. decaci su spontano poceli da posmatraju i komentarisu oblake. uopste nisu u fazonu da pricaju o kolima ili ogovaraju nekog. njih stvarno zanimaju oblaci i takve stvari. otkrili su mi da je Eli ekspert za posmatranje oblaka pa je on i zapoceo debatu. zucno su raspravljali da li ono tamo kit ili delfin demonstrirajuci svoje znanje iz zoologije. onda su igralis frizbi oko pola sata, a ja sam sedela pod drvetom i citala “Easy living” taj lakostivni casopis za svaku englesku zenu. odabrala sam da prvo procitam onaj deo o uredjenju domova koji je bio potpuno engleski i pun slika nekih cudesnih enterijera jedne kuce u Kostvoldsu. taj miris koji mi se vec bio skroz uvukao u kozu tako da su mi ruke imale aromu ostrva, savrseno se uklapao u clanak i tako sam nacisto odlutala u mislima u neku bajku o spokojnom porodicnom zivotu jedne engleske provincijalke. sto inace radim po malo svaki dan jer citam roman “The Diary of a Provincial Lady”od E.M. Delafield u tjubu. sto neko rece, bez knjige si u Londonu kao go, jer svako putovanje traje celu vecnost. gde god da krenes razdaljine su ogromne. onda smo se pokupili sa spota za frizbi i otisli do terena za kosarku. tu sam im obezbedila jedan kos jer su decaci toliko fini da nikad ne bi pitali tu matoru stoku koja je naravno okupirala sve terene da ih malo pusti da se igraju. posto su se zaneli u taj posao s loptom, ja opet otputovah u casopis i to u sektor o odmorima, te se pozabavih planiranjem letovanja u Toskani kao da stvarno mislim da idem tamo. razmotrila sam cene i lokacije, pansione i restorane i dosla do zakljucka da je najbolje mesto za odmor neki Tenuta di Pieve a Celle, nekakvo kao rajsko ostrvo. posto im je uporno promasivanje kosa dosadilo, svratili smo na sok u takozvani Hendon Park Caffe. uzeli smo 4 komada onih malih sokova na slamku koji izgledaju isto kao oni iz maksija samo imaju potpuno drugi ukus – realniji i bolji a na kutiji pise da sok sadrzi voca za jedan deo one cuvene five a day kvote koju treba ispuniti. vratili smo se na teren, ali decaci nisu imali pojma sta hoce da rade. imali smo jos sat ipo. resila sam da im pomognem da osmisle plan i dogovorili smo se da 45 minuta budemo tu na terenu i jos 45 dole na poljani za frizbi. ali niko vise nije hteo da se bakce sa loptom tako da su krenuli da se penju po kosu pa sam morala da ih ljubazno zamolim da se skinu odatle. mada dok sam ja shvatila sta se dogadja Eli je vec bio tri metra iznad zemlje, na vrh ograde i visio odozgo. eto to je taj problem s Elijem – on stalno odnekud visi. stavise, retko ga mozes videti na zemlji. kad se zavrsi rucak ili vecera, obavezno se penje na orman gde stoje slatkisi pa tamo i posedi dok ne pojede. u dvoristu je vecito na krovu garaze, a jednom sam ga videla kako leti na vratima gepeka od kombija: pokusao da ih zatvori pa nesto nije uspeo i odleteo s njima gore. kad lopta iz dvorista ode kod komsija, Eli, razume se, preskace visoku ogradu i spasava je. jednom se bio okacio i na drvo, i to na neku granu koja je na oko metar iznad nivoa krova kuce. nikad doduse nije pao niotkud pa mu roditelji dozvoljavaju da se penje kojekuda. dakle posto sam ih sve spustila s ograde terena za kosarku dogovorili smo se da ipak predejemo na frizbi. taj frizbi sto su poneli je vrlo dobar i jako skup, supalj i mnogo dobro leti, ali problem je sto ga je tesko kontrolisati. dobacivali smo se neko vreme a onda je naravno zavrsio na nekom drvetu. pre svega zabrinuti sto, ukoliko se frizbi ne spasi, moze da se kaze da su ostavili 10 funti na drvetu u Hendon parku, decaci su se bacili na debatu koju strategiju primeniti. mali Jevreji su veoma svesni novca i stalno misle o stednji. Eli je naravno pokusao da se popne na drvo, ali sam ga sprecila. onda se izuo s idejom da baca cipele u vis dok ne poljulja granu s frizbijem. skrenula sam mu paznju da moze da ostane bez obuce sto znaci jos 10 funti gubitka. obuo se. Leor je onda krenuo da bacaka kosarkasku loptu u vis a mi smo ga posmatrali i navijali. islo mu je dosta lose, ali postojala je nada da ce dobaciti. posle pola sata je uspelo i frizbi je - PAO.
sve u svemu izlet u park je bio dobar. odlican.
posle toga je usledila jos jedna potpuna nenormalnost. otisla sam u Richmond da sa Iksijem i Riksijem – da konacno posetim i neko pozoriste. posto jos uvek nisam uvazila preporuke gospodina iz Kofi Kapa koji mi je dostavio opsirnu listu, doduse. teatar se zove The Orange Tree i nalazi se odmah kod istoimenog paba sto je dakle izvrsna lokacija. karta je kostala – kol'ko das, tako da smo jeftino prosli. u trku sam pojela i jedan sendvic od, citiram, fine britanske sunke, sta god to znacilo. a kupljen je naravno u Marks end Spenser Simpli Fud radnji, a gde bi drugo jer gde god ima Simpli Fud, a ti ga nikad ne zaobidji – moj je moto (i tu treba dodati: narocito kad imas para kupi freshly churned english butter, fini okrugli ovciji sirac, cabatu i maslinke, a moze i sta god drugo). nego posle sendvica je dosao red na pozoriste gde se davala predstava The Story of Vasko. boze kakav rubbish. ocajan komad, nikad gori nije napisan. ali glumci sjajni, superb. tako da je ipak imalo sta da se gleda. a na galeriji preko puta nas sedeo neki momak, isti jedan od glumaca, pa smo zakljucili da mu je brat. sto se tice ostatka publike, zanimljivo je istaci da je ekipa bila ali u potpunosti penzionerska. i svi su buljili u nas u stilu: gubite se mladi, ovo je nas teatar, tu mi dolazimo kad 'ocemo negde da izadjemo, sta sad vi tu trazite, idite u istocni London pa se drogirajte do mile volje. osmotrila sam sve ljude u publici i neverovatno kako su izgledali: kao da su iz iste porodice. na pauzi smo se osmelili da pridjemo sanku. ona gomila razrogacenih ociju nas je sve vreme mentalno streljala. mislim, lako je Pitu Tauzendu da zivi u onoj kucerini u tom predivnom kraju grada (hvala Oliveru sto mi je pokazao njegov zamak, sve pabove, jelene i ostale znamenitosti Ricmonda) ali on je star covek. sta li mladi rade tu, daleko od civilizacije... pa ipak ja obozavam Ricmond. ponekad.
u povratku kuci, boze vec je bila ponoc, ja se setih da sam mrtva gladna a kod kuce nema NISTA za jelo do sutra kad pocinje passover. te izadjoh na Belsajz Parku i najbrze na svetu progutah najvece fast fud djubre – anti-koser piletinu takozvani ka ef ce. masno, krckavo i povrh svega jos i sa barbekju sosom. i mislim se nesto: ma bas me bre briga, vazno je da je ukusno. i tako stalno jedem kao zdravu hranu i smrsala sam valjda deset kilograma. nije ta vecera bila losa, narocito napolju dok se i dalje sirio taj opojni miris ostrva (neki misle da sam luda i da Engleska nema nikakav miris, ali bojim se da nisu u pravu).

goodge street, curtain road i okolo

Prvi put u zivotu videh Goodge Street a nebrojeno puta sam prosla ispod njega. potpuno leva ulica negde izmedju Oksford i Voren Strita. ni ovakva ni onakva. zanimljiva je to ulica. ne umem da objasnim ali potpuno je posebna i nacisto odudara od svih onih kojima je okruzena.
zanimljivo je kad za dorucak jedes pahuljice. ja recimo ogladnim tacno dva sata posle takvog dorucka. posle tri sam vec mrtva gladna i onda spremim drugi dorucak. ozbiljniji. ali super su pahuljice. cheerios stvarno prezirem – tako su ogavne, boze al su ogavne. ne mogu da potonu uopste jer su suplje iznutra. glupace. ali ima pregrst vrsta u koser cupboardu tako da svaki dan moze da se menja. te all bran, te crunchy nut, te ovo te ono. znam samo da moram da jedem pahuljice ujutro jer treba da ispunim kvotu od five a day sto je dnevni unos povrca i voca u organizam koji je propisan u velikoj britaniji. ne da ce me imigraciono pitati koliko sam cega pojela, ali ta pravila o recikliranju i zdravoj ishrani covek jednostavno usvoji. za drugi dorucak przim ili kuvam jaja, mazem humus na crni hleb ili prozdirem pickles with cheese ili tako vec nesto., a obavezno tome svemu dodam neku vocku. ove nedelje je Tesco shopping stigao ranije jer plan da otarase ne-passover hranu ranije nije uspeo nego se tome nasuprot dogodilo da je nestala sva hrana iz kuce. tako da su fino narucili nove zalihe sto je mene onako narocito obradovalo. posebno testenina s cherry paradajzom prelivena najfinijim maslinovim uljem i zacinima. cela mistika italijanske kujne je u engleskoj razbijena jer ono sto u Rimu ili Firenci dobijes kao sakralni obrok ovde spremis za pet minuta sam, jer ima da se kupe tacno te mesavine zacina koje italijani cuvaju u tajnosti kao fora - njihovi tajni miksevi. vazi. eto meni paste oridjinale iz mikrotaloasne. Mislim, da se razumemo – mrzim tesco iz dubine duse. mrzim ga k'o maxi. ali sta cu kad se koseri snabdevaju tamo. tesco zacini, tesco wc papir, tesco so, tesco povrce, tesco testenina. nema pomoci.
vreme je ovih dana sto kaze Corinne “miserable in the morning” ali onda od podneva postaje “nice and sunny”. postoji ta pravilnost ovde: danima biva isto, vreme se nekako zainati pa tera sve jednako, jednako, a onda odjednom promeni plocu. tako da je ove nedelje bio hit: bedna 'ladna jutra i cudesno topla i suncana popodneva. cini mi se da ce posle ovog perioda opet histerija s kisom. mozda vec od ponedeljka.
na festivalu dokumentarnog filma me je oborio s nogu jedan film o zivotu onih ljudi sto upravljaju kranovima u Londonu. kao prvo, stalno razmisljam o tome kako je ovaj grad jedan totalni krs, gledano odozgo. to mi je postalo jasno jos davno, kad sam ga posmatrala sa Primroz Hila. haoticno izgleda. neprivlacno. London je dobar kad si u njegovoj ravni i kad vidis cigle. onog trenutka kad se uzdignes toliko da se pojedinacne cigle vise ne razaznaju, gubi se njegov identitet. sa visine se odmah uoce ti kranovi. pojma nemam zasto uglavnom, ja sam mislila da se kranovima upravlja odozdo, sa zemlje. nije mi palo na pamet da mozda neki jadnik po ceo dan visi gore i vozika ono cudo. i ispade stvarno je tako. sto je najgore, taj je posao usporen i dosadan. sam si u vazduhu u nekoj staklenoj kutiji i imas vremena da razmisljas o svemu. kazu da posao nije za psihicki labilne i osetljive. ali najzanimljivije od svega i ono sto ne samo meni nego vecini ludi nikad jebeno nije palo na pamet, to je da ti ljudi gore non stop bulje u nas dole. stacionirani su na razlicitim visinama i da, koriste i dvoglede. pa sami su priznali. dosadno im. mislis da si sam, a ono krandzija te gleda. dakle u drustvu kontrole stvarno najbukvalnije svako svakog kontrolise jer to na sve strane omogucava savremena tehnologija i razne naprave, eto cak i ti kranovi. ok znaci prosecnog Londonca svakodnevno posmatra najmanje: CCTV, satelit, tesco kamera, njegova sopstvena kucna kamera i vozac krana. sve u svemu film je neverovatno lep, a posle projekcije je bila tribina na kojoj su osim autora i onog klovna od moderatora govorili i sami vozaci kranova. stalno svima pokusavam da objasnim kako je ovo drzava pre-inteligentnih ljudi jer cak su i ti vozaci kranova toliko pametno govorili da je to porazavajuce. dakle izgovarali su tako mudre stvari da su cak ispali inteligentniji od autorke koja se ruku na srce nije trudila da ostavi utisak jer je svesna da je film suvise dobar da bi tu imalo sta da se vise doda. a i delovala je pospano.
neke festivalske projekcije su odrzane u hotelima sto je bez veze zbog ustogljene atmosfere, ali za mene zanimljivo jer inace ne bih isla u sam centar grada. presekoh cak i sam Pikadili cirkus koji inace uopste ne podnosim, ali da vidis, kad covek zuri i zna gde ide, moze i da prezivi taj uzas. ni Soho nikad nisam mnogo volela, ali obistinise se reci koje neko jednom izgovori – kad imas neki dobar razlog da ides u Soho, to jos moze da bude i dobar kraj. tako se ja napih u Sohou pa odgledah film o tome sta bi bilo sa Vijetnamom da Kenedija nisu ubili. i na kraju ne uspedoh da shvatim sta bi bilo da Kenedija ne upucase, ali poruka je ocito da je on pozitivac i da je bio ekspert za sprecavanje ratova. najvise me je pogodila recenica koja se na kraju pojavila kao neka pouka: kad se istorija ponovi cena poraste duplo – rece neko anoniman. to me je podsetilo na moju licnu istoriiju i greske koje sama pravim pa rekoh sebi: to je dakle razlog zasto sam gledala ovaj film. ok, moram da pazim da vise nikad ne ponovim staru gresku jer kao sto se da primetiti – cena se stalno duplira i u jednom trenutku stvar toliko poskupi da vise NEMA TIH PARA. jednostavno ostanes kratak.
ludilo u Shoreditchu za vikend. bar do bara, guzva do guzve, Hoxton square, Hhoreditch High Street, Kingsland Street, Curtain Road. nekako ok, ali i to ume da dosadi. ipak, nije mi dosadilo ni malo. valjda zato sto se barovi jos uvek ne ponavljaju. mislim, par puta su se ponovili i imala sam taj osecaj teskobe. pa ipak ima ih stvarno mnogo. alkohol klizi, napolju mirise, unutra je ludacka muzika ...... ne znam, stvarno nemam pojma s kim pricam, s kim plesem, s kim se vracam kuci. to su ona stanja kad mi ispadne tasna na londonsku kaldrmu, a ja je tuzno gledam i mislim se sto ne umem da se drzim pod kontrolom. ili stojim napolju, ispred nekog kluba i pusim cigaretu i pojma nemam gde mi je kuca. bila je jedna proslava rodjendana i prolivao se sampanjac, sekla se torta. ja ne znam ni kome je tacno rodjendan, ali torta je sjajna. gledam u balon na kome je napisano ime slavljenice i pitam sve redom ko je Kristina. ok, cestitah Kristini. a fora je u tome da je imala na sebi crvenu haljinu i krunu na glavi. mogla sam bas i da pogodim na prvi pogled. ne, ozbiljno, Christina je rodjakina drugarica, ali u toj guzvi ko vise zna i zasto je dosao.zanimljivo je sto u Londonu svako vece mozes negde da cujes Bitlse. svako vece. i nikad nikom nisu dosadili.

kaylin recnik engleskog jezika - dopunjeno izdanje

jaja – kayla ili kejla (tako sama sebe zove, narocito voli da kaze jaja du it sto znaci kayla will do it jer voli sve sama da obavi sem onoga sto nikako ne moze)
nana – ivana (ja) i banana (cesto je dolazilo do zabune medju ukucanima da li hoce mene ili bananu)
cini nana – silly ivana (tako mi kaze kad se glupiram)
jajac – rabbit ili zec (niko ne zna zasto zeca zove bas tako)
mamush – sendvic (opet niko nema pojma otkud sendvic bas tako da je nazvala)
shi shi – rasins ili suvo grozdje (ponovo njena kovanica)
pupus – breakfast ili dorucak
buci – booties ili cizmice
nana buci – moje cizme (inace imamo slicne, ugg style)
kaka – cracker ili kreker (kad je mnogo gladna onda kaze: a kaka, aaaaaaaaaaa kaka)
pucu – pretzel ili pereca (to je prva rec koju izgovori kad udje u obdaniste jer im tamo dele perece a kayla fala bogu obozava perece kao i hranu uopste)
cic – treat ili slatkisi (opet imamo ono aaaaaaaa cic kad je mnogo gladna)
kaja – colour ili za kaylu sve sto pise a uglavnom flomasteri koje ne sme da koristi jer se cela oboji
kikis – piggys ili prasad iz debilnog engleskog crtanog filma peppa pig
buni – bunny ili zec ali sa mancesterskim akcentom koji je pokupila od rodjaka iz mancestera ali rec ne koristi da imenuje zeca nego za razlicite predmete, na primer za neke magnete u boji koji mogu da se spajaju i prave razne oblike
bu bu – ball ili lopta (iz nepoznatih razloga kayla nekim stvarima duplira ime, cesrto kao sto je vec napomenuto dodaje a ispred, a neretko tepa pa umesto coat – kaput, na primer kaze koti – coatie: tako na primer brata koji se zove leor a izgovara se liooo kayla zove ioi ili leorie)
mu bu – marble ili kliker
voki voki – walking ili hodanje (kayla ne voli da se vozi u kolicima sem ako je ne guras ludackom brzinom sto ona zove shoooooom; skoro uvek hoce da hoda a to ide jako sporo i ne moze da se stigne gde se krenulo na vreme a u porodici tapnack je sve isprogramirano tako da uvek imamo 10 minuta da stignemo bilo gde pa nema mogucnosti z voki voki)
gen – again ili ponovo (niko ne voli kad to kaze jer to znaci da odredjena radnja treba da se ponavlja do u nedogled)
ajo – hello
uaua – flower (kayla najvise voli da dok hoda zastane na svakom koraku i divi se svakoj, makar i sparusenoj biljci i ushiceno vice UAUAA, A UAUAAA! takodje obozava i kante za smece i uvek ih usput pozdravlja: ajo bin! (hello bin)
avu – love you
is – kiss (iz prve retko voli da zaspi nego prvo kaze naj naj i ti odes, a onda te doziva i trazi poljubac, nakon cega sama legne i zaspi)
banku – thank you (kad neko trazi od nje da uradi nesto sto ona ne bi volela odgovor je: no banku)
coi – sorry (prirodno)
shai – slide ili tobogan (shai gen, te dve reci neprekidno ponavlja u gigantskoj igraonici koja se zove topsy turvy koja je moja nocna mora jer se pod a) plasim tobogana a moram da se spustam s njom i b) rizikujem zivot jer me teraju da je vodim putem gde nema trotoara plus ona oce da izadje iz kolica, cima ih i mlati me levo desno sto je dodatna mora a ja usput idem i psujem i raspravljam se sama sa sobom na engleskom (this is ridiculous! how am i supposed to do this? we're gonna get killed! how absurd; i'm never gonna do this again! uuugh! fucking hell!) c) pod je ladan ko zmija a moram da se krecem u carapama i d) ne stignem da popijem kafu jer kayla moze da se smiri samo na dva minuta koliko joj je potrebno da pojede tri krekera (aaa kaka0 koji su joj spremljeni za uzinu e) kayla ima tendenciju da mlati drugu decu pa moram da se borim da sprecim incidente f) nakon posete igraonici sam potpuno slomljena a posle toga ne sledi pauza nego novo lomljenje sa kaylom da ruca i da spava
cicis – titsies ili sisice (dakle ponekad i to izgovori uz provalu smeha)
cok – carape (to izgovara u jednini umesto u mnozini i voli da bira koje ce carape sto je nezgodno jer boje treba da se uklapaju po dres kodu porodice tapnack a kayla najvise voli da cus cok – choose socks; takodje voli i da bira kaput sto je gadna stvar je uvek odabere neadekvatan – kad je cica zima ona hoce onaj laganiji, a kad je toplo ona trazi onaj za sibir)
tak – stuck ili zaglavilo se (to joj je jedna od omiljenih reci – po ceo dan se u njenom zivotu nesto zaglavljuje: te noga se zglavila te kasika se zaglavila, te lutka se zaglavila)
ac – hat (kad se igra kupovine obavezno stavlja zidarsku kacigu na glavu iz nekog razloga i to zove ac)
muki – milky ili mlekce (mleku obavezno tepa)
pau – puzzle (slagalice je nerviraju jer ne ume da ih slozi pa obicno odustane cim otvorimo kutiju)
panu panu – pianno ili klavir (porodica tapnack ima pianino koji je istovremeno sintisajzzer, a kayla voli da pojaca na najjace i odvrne neku nasnimljenu melodiju pa onda izigrava kao da svira)
dou dou – play dough ili testo za igranje u boji (kayla obozava dou dou, ali posto mirise cesto voli da jede pa covek mora stalno da motri na nju)
poto – tehika silazenja niz stepenice klizanjem na dupetu
pun – spoon ili kasika
pok – fork ili viljuska
jun – baloon ili balon
bec – bird ili ptica, ali ptice inace cesto zove i dak (duck) pa joj onda svi objasnjavaju da je patka patka a ptica ptica
gau gau – play ground
vej – away; za sve so joj se ne svidja ona kuka da se ukloni: VEEEJ! tako da bude vej bas (brush) ili (uklonite tu cetku, cupa), vej bagi (buggy) ili uklonite kolica ocu da setam.
kuku – neko ili nesto sakriveno; tako na primer moze dda bude kuku nana kad se ja sakrijem, a moze da bude i kuku cok kad nadje carape ispod pidzame;
bapu – bubbles ili kupanje u kadi; kad se kupa obavezno pravi cajanku to jest ima set plasticnih soljica i tanjirica za kupanje i sto je najgore uvek popije dosta tog svog caja to jest vode sa sapunicom i posle stuca
kagu kagu – cuddle cuddle (obicno tresne u tebe kad hoce da se mazi i odusevljeno vice kagu kagu)
padu padu - muddy puddle ili blatnjave barice, for a koju je preuzela iz imbecilnog crtaca peppa pig a nevolja nastaje kad se u hendon parku zaglibimo u zivo blato jer ona otrci i zaglavi se, ja protrcavam da je odglavim pa zaglavim kolica (buggy) te onda moram da odglavim i kolica i dete
men – spiderman, policeman i svi ostali menovi
asi put – passion fruit (to cudno voce koje ona voli da jede i nikad niko ne moze da zapamti ovaj naziv te urla sve dok ne rastumacimo sta 'oce)
fej – fly (uglavnom koristi tu rec kad se na cici zimi i vetrometini najstrasnijoj petnaest minuta odusevljava kako lisce leti)
elent – elephant ili slon
kaba – cover ili vreca za spavanje koju malo djubre uvek uspe da skine i onda ja udjem da je probudim kad ona sedi rascupana i drzi ogromni plasticni mikrofon u ruci za koji bog sam zna kako je dospeo u krevetac, a vreca zavrljacena, hvala bogu, na drugom kraju sobe.
gon pu – gone poo. dakle kad se ukaki misli da govna nekud odu u nepovrat. zanimljivo.

kako ubiti nedelju

Prvo sam kao resila da doruckujem u Hampsteadu jer se kosher frizider nesto slabo drzao obzirom da se priblizava passover pa polako liferuju zalihe. Opet sam ustala u cik zore i zombirala dok su svi spavali. Usput, bilo je sat manje jer smo presli na prolecno vreme i da ne pominjem da sam legla kad su ustale ptice. Ona nenormalna kelnerica iz kofi kapa je htela nekom dedi da veze pertle. Boze ala njoj nije dobro. Taman zapalih kad eto ti nje donosi tanjir a nisam jos ni narucila tu prokletu kajganu. Mislim narucila sam je otprilike deset sekundi ranije. Jos kaze: hrana stize uvek kad zapalis cigaretu, to je tako, sta ces. Ja reko: ignorisacu ovaj vas tanjir neko vreme. I onda ti cova pored i ja odvojimo razgovor. Te kako vetar duva ulevo pa ulevo i naduvava dim u tanjir, te kako je dimljeni losos odozgo pa nema ni veze i sve tako. Cova ispade profa u nekoj skoli drame. Nije hteo da se hvali tako da ne znam mnogo o njemu, samo znam da se zove Majkl i da je poznata licnos' jer mu je neko trazio autogram a on je prevrtao ocima za sve pare i pricao kako je pre dvadeset godina glumio u nekom filmu te kako mu nije jasno sta ljudi imaju to da pamte. Uostalom on je Englez, dzentlmen i veciti Hampsteadovac sto je meni sasvim dovoljna preporuka za nedeljni razgovor. Dakle najadikovasmo se sto se Hampstead u zadnjih dvadeset godina promenio. Jes da ga ja ne znam iz tog vremena, ali toliko sam proucavala njegovu istoriju da sam se odavno uzivela u to da ga ipak znam. Majke mi, kao da se znamo od ranije. I Majkl je odlepio na to sto sam ja odlepila za Hampsteadom. I siti se napljuvasmo po starbaksu, butsu, ha em veu, karfon verhausu, pa i po nesretnom kurtu gajgeru, dakle po svim lokalima koji su naruzili haj strit i bacili u zaborav one stare lepe radnje. A bedni kafe Rouge usmrtismo nacisto. Naime tu, na tom finom mestu bila nekad umetnicka rupetina gde su se okupljali ali svi zivi umetnici, pili, svirali, blejali, slikali, glumatali, muvali se ukratko - sve radili. Oblatismo NARAVNO i ono ruglo od zgrade modernog karaktera koja je nastala pocetkom osamdesetih i jednoglasno je nazvali supljinom na Hampstead High Streetu. Ocrnesmo i nekog violinistu koji je jadan svirao na ulici za sitnis, ali zapravo fokusirali smo se na instrument jer je bio iritantan i preglasan, ogradjujuci se od izvodjaca. Glorifikovali smo Heath i konstatovali kako covek ne moze da se izgubi tamo jer tumaranje okolo i kobeljanje iz sume na poljanu i iz poljane u sumu jes' malo zbunjujuce, ali pre ili kasnije izbijes na neku od poznatih tacaka. Priupitah ga, posto je vec covek od pozorista, koja predstava u Londonu valja. Prvo je zanemeo, onda sa gadjenjem pomenuo vest end, a onda onako nabacio da ima i dobrih stvari. Ali nije znao da navede koje su to dobre stvari. Pentameters je nazvao simpaticnom rupicom, ali nije propustio ni da kaze kako gazdaricu zna i da ona jednostavno iznajmljuje prostor onome ko da pare, nesto kao hotel za predstave. Na predstavu Alisa se samo namrstio i rekao da boze kakva moze biti predstava kad je flajer onako jadan. Deluje infantilno, skresa i zavrsi tu pricu. Pa i u pravu je, flajer izgleda ocajno. New End je etiketirao kao komercijalan, Hampstead Theatre kao mini vest end. Nasmejao me je i pitala sma ga da li ima ISTA da valja, a on je rekao da bi eventualno mogao da preporuci Sekspira jer je to svakako pravo pozoriste. To je bilo ironicno. Pitala sam ga za Lyric, na sta je samo rekao da je to Hammersmitsko pozoriste simpaticno i da pokadkad ima po koja ne tako losa predstava i da eto mogu da rizikujem s tim. Kao glavni kvalitet je naveo niske cene karata. Onda je vec osetio grizu savesti sto mi nije pomogao i zamislio se na kratko. Onda mi je rekao da njegov prijatelj drzi neki tavan u Sohou gde ima dobrih komedija svakog drugog cetvrtka, ali da on vise ne zna koji cetvrtak je prestupan. Onda se opet zamislio i rekao da moze da pita tog prijatelja, porazmisli jos malo i drugom prilikom mi da neke predloge. Rece da ce biti u kofi kapu u utorak u podne i ja rekoh da cu isto tako biti tamo u isto to vreme. Pitao me gde i kako mislim da provedem ostatak dana te mu ja odgovorih da idem u Putney na boat races. Rece kao je to odlicna zabava ali da pazim da krenem na vreme jer ce me prevoz unistiti. Tu smo napravili kresendo opljuvavajuci londonski prevoz. Kako moras da uracunas trideset do sezdeset minuta viska da bi bilo gde stigao na vreme; kako je vikendom tako losa situacija da bi trebalo krenuti u petak ujutru da bi stigao u nedelju i sve u tom stilu. Cinicno je rekao da vozovi za Vimbldon sto posto uopste ne idu danas i da ih menja autobus koji je sporiji nego trotinet. Na to ja spremno odgovorih da je zacudo ovog vikenda sve u redu sa District linijom, a da sam prosle nastradala putujuci u Ricmond tri sata (doduse ne spomenuh Svedjanina koji je klackanje jos teze podneo) pa znam kako je. Skepticno je dodao kako nikad nije sve u redu vikendom ni sa jednom linijom i da pozurim ako mislim da stignem pre mraka i pripremim se na to da cu trke svakako propustiti. Pozdravili smo se i potvrdili da se vidimo u utorak u podne u kofi kapu.
Tako ja krenuh u Patni i zacudo stigoh na vreme, ali kako se priblizavalo vreme trka tako se nebo sve crnje i gore tmurilo i na kraju ljoljnu i kisa. BBC rece da ce biti suncano ceo boziji dan. Vazi. Imali smo dosta vremena pa smo se bacili na trazenje misterioznog a mozda i misticnog Fulham Palacea koji Ricard i Ivana nikad u zivotu nisu uspeli da nadju iako zive u blizini. Na kraju smo odustali od trazenja, a sunce je granulo tako da smo nacisto zaboravili na palatu i fokusirali se na reku. Ivana je bila apsolutno divna i luda sve vreme, a najludja je bila kad je resila da po svaku cenu ode po pice deset minuta pred trku. Posto je alkohol za nijansu vazniji od trke, ja sam krenula sa njom jer kako bi mogla sama da nosi sva ta pica. Ona je izvela neki potez rukama kao da isproba da li je to moguce - pet casa odjednom. Jedno sedam minuta smo potrosili razbrajajuci ko ce sta da pije, a zanimljivo je bilo sto su zene bile za alkohol a muskarci za tople napitke. Zajedno sa jos gomilom Engleza (a koga bi drugog pa i zanimao taj velicanstveni dogadjaj - veslacke utrke izmedju Oksforda i Kembridza) zakopasmo se u redu za alkohol. Tako je citav dogadjaj ispao besmislen jer trke koje su trajale pet sekundi nismo ni videli, a toliki put predjosmo. Ivana je rekla da eto mogu nekom da se pohvalim da sam za malo pa videla jubilarnu sto pedeset petu trku. A ja se nesto mislim kako je taj idiotizam potpuno u Ivankinom fazonu. Ali sajder je bio izuzetan. Ali izuzetan.

Escaping the London Rain - Useless Manual for March 2009

Step 1. Before you leave the warmth of your home in Hendon take both the rain coat and a huge umbrella with you. Rubber boots are very important as well. You have a chance to escape the rain only if you are fully equipped.

Step 2. Leave the house early in the morning right after the drizzling rain interval. Run to the Brent Cross tube station and take the train to either Morden via Bank or Kennington via Charing +. Exit at Hampstead.

Step 3. Now this is a tough part because it may rain at that very moment when you set foot on the Hampstead High Street. Before you hit the road take a good look. If it's raining, buy newspapers at the newsagent in the station and read the first page. It will stop by the time you turn the page.

Step 4. Carefully exit the station. Turn left and then left again and go Flask Walk pretending that you are heading towards the park. But ugh no, do not even think of going to the park because the rain will start pouring immediately. Mind you the sun will most probably shine very intensively and you will be tempted, but don't fall for that one. After few meters turn sharply towards the high street again.

Step 5. You have plenty of time. Have a coffee with toast at the Coffee Cup, the very oldest coffee lounge in London. You will find that the place is full but there is always a table there, just look carefully or ask a member of staff. They even have a few tables in a narrow corridor at the back. That very corridor is the best place to control the rain situation because of the roof window.

Step 6. Don't panic, it will shower severely just to make you feel miserable and anxious and think you'll miss your morning walk at the Heath. By the time you finish your toast it will be cheerful again.

Step 7. Run to the park using the Flask and Wells Walk. Once you get there, get your umbrella and rain coat ready. Wave at the sky with them in a threatening manner and you will have a whole hour to walk. It will try to frighten you with clouds and wind, but pay no attention. Do not sit on a bench, it may be provoking.

Step 8. Leave the park as quick as you can after one hour. You can't make it to the tube or train station so go to the nearest pub. Have a drink, relax and finish reading the newspapers. It will rain for about half an hour with two or three small breaks. Don't get fooled with that cheap trickery and make sure you stay in for thirty minutes.

Step 9. Slowly walk to the station and take a train to central London. Go to Royal Academy of Arts to see Palladio or Kuniyoshi. By the time you get to Picadilly it will be clear again. Take your time at the Academy. See some artwork, have a coffee or a lunch and by some postcards. You have one hour and forty five minutes.

Step 10. When you exit the building it should be sunny. But if it suddenly starts raining enter the chocolate shop La Maison du Chocolat and buy some macaron or have a miso soup at Eat restaurant in Swallow Street.

Step 11. Walk fast towards Churzon cinema on Shaftsbury Avenue to see a movie on London International Documentary Film Festival. You will get there too early, but don't even think of going shopping before the film starts since you will get soaked. Just stay in the cosy cinema, take some cashews and wine and relax while it's pouring outside. You can even have a fag because the entrance of the building is completely covered and safe. If you get bored just circulate from one bar to another, there are three of them. When the movie finishes it will start raining again, so stay in and have another drink. Best option is to be at the bar on ground level so you can observe the situation through the window. The rain will stop just for a short while so you have enough time to go to one of the bookshops at Charing Cross Road. Browse books for an hour.

Step 12. Take the bus and go to Clerkenwell for a dinner. It has to be Clerkenwell and if you try and go further, you will definitely get wet. Have a dinner with your best friends because you have more than two hours to spend. Choose a slow food restaurant.

Step 13. Carefully exit the restaurant and take a bus towards east London. You may need to walk for a bit so get your rain coat and umbrella ready to signal.

Step 14. Have a few drinks with friends in Shoreditch. Don't leave the bar before you have at least three pints or cocktails. After that you can safely move from one bar to another drunk enough not to be annoyed with the rain.