kako ubiti nedelju

Prvo sam kao resila da doruckujem u Hampsteadu jer se kosher frizider nesto slabo drzao obzirom da se priblizava passover pa polako liferuju zalihe. Opet sam ustala u cik zore i zombirala dok su svi spavali. Usput, bilo je sat manje jer smo presli na prolecno vreme i da ne pominjem da sam legla kad su ustale ptice. Ona nenormalna kelnerica iz kofi kapa je htela nekom dedi da veze pertle. Boze ala njoj nije dobro. Taman zapalih kad eto ti nje donosi tanjir a nisam jos ni narucila tu prokletu kajganu. Mislim narucila sam je otprilike deset sekundi ranije. Jos kaze: hrana stize uvek kad zapalis cigaretu, to je tako, sta ces. Ja reko: ignorisacu ovaj vas tanjir neko vreme. I onda ti cova pored i ja odvojimo razgovor. Te kako vetar duva ulevo pa ulevo i naduvava dim u tanjir, te kako je dimljeni losos odozgo pa nema ni veze i sve tako. Cova ispade profa u nekoj skoli drame. Nije hteo da se hvali tako da ne znam mnogo o njemu, samo znam da se zove Majkl i da je poznata licnos' jer mu je neko trazio autogram a on je prevrtao ocima za sve pare i pricao kako je pre dvadeset godina glumio u nekom filmu te kako mu nije jasno sta ljudi imaju to da pamte. Uostalom on je Englez, dzentlmen i veciti Hampsteadovac sto je meni sasvim dovoljna preporuka za nedeljni razgovor. Dakle najadikovasmo se sto se Hampstead u zadnjih dvadeset godina promenio. Jes da ga ja ne znam iz tog vremena, ali toliko sam proucavala njegovu istoriju da sam se odavno uzivela u to da ga ipak znam. Majke mi, kao da se znamo od ranije. I Majkl je odlepio na to sto sam ja odlepila za Hampsteadom. I siti se napljuvasmo po starbaksu, butsu, ha em veu, karfon verhausu, pa i po nesretnom kurtu gajgeru, dakle po svim lokalima koji su naruzili haj strit i bacili u zaborav one stare lepe radnje. A bedni kafe Rouge usmrtismo nacisto. Naime tu, na tom finom mestu bila nekad umetnicka rupetina gde su se okupljali ali svi zivi umetnici, pili, svirali, blejali, slikali, glumatali, muvali se ukratko - sve radili. Oblatismo NARAVNO i ono ruglo od zgrade modernog karaktera koja je nastala pocetkom osamdesetih i jednoglasno je nazvali supljinom na Hampstead High Streetu. Ocrnesmo i nekog violinistu koji je jadan svirao na ulici za sitnis, ali zapravo fokusirali smo se na instrument jer je bio iritantan i preglasan, ogradjujuci se od izvodjaca. Glorifikovali smo Heath i konstatovali kako covek ne moze da se izgubi tamo jer tumaranje okolo i kobeljanje iz sume na poljanu i iz poljane u sumu jes' malo zbunjujuce, ali pre ili kasnije izbijes na neku od poznatih tacaka. Priupitah ga, posto je vec covek od pozorista, koja predstava u Londonu valja. Prvo je zanemeo, onda sa gadjenjem pomenuo vest end, a onda onako nabacio da ima i dobrih stvari. Ali nije znao da navede koje su to dobre stvari. Pentameters je nazvao simpaticnom rupicom, ali nije propustio ni da kaze kako gazdaricu zna i da ona jednostavno iznajmljuje prostor onome ko da pare, nesto kao hotel za predstave. Na predstavu Alisa se samo namrstio i rekao da boze kakva moze biti predstava kad je flajer onako jadan. Deluje infantilno, skresa i zavrsi tu pricu. Pa i u pravu je, flajer izgleda ocajno. New End je etiketirao kao komercijalan, Hampstead Theatre kao mini vest end. Nasmejao me je i pitala sma ga da li ima ISTA da valja, a on je rekao da bi eventualno mogao da preporuci Sekspira jer je to svakako pravo pozoriste. To je bilo ironicno. Pitala sam ga za Lyric, na sta je samo rekao da je to Hammersmitsko pozoriste simpaticno i da pokadkad ima po koja ne tako losa predstava i da eto mogu da rizikujem s tim. Kao glavni kvalitet je naveo niske cene karata. Onda je vec osetio grizu savesti sto mi nije pomogao i zamislio se na kratko. Onda mi je rekao da njegov prijatelj drzi neki tavan u Sohou gde ima dobrih komedija svakog drugog cetvrtka, ali da on vise ne zna koji cetvrtak je prestupan. Onda se opet zamislio i rekao da moze da pita tog prijatelja, porazmisli jos malo i drugom prilikom mi da neke predloge. Rece da ce biti u kofi kapu u utorak u podne i ja rekoh da cu isto tako biti tamo u isto to vreme. Pitao me gde i kako mislim da provedem ostatak dana te mu ja odgovorih da idem u Putney na boat races. Rece kao je to odlicna zabava ali da pazim da krenem na vreme jer ce me prevoz unistiti. Tu smo napravili kresendo opljuvavajuci londonski prevoz. Kako moras da uracunas trideset do sezdeset minuta viska da bi bilo gde stigao na vreme; kako je vikendom tako losa situacija da bi trebalo krenuti u petak ujutru da bi stigao u nedelju i sve u tom stilu. Cinicno je rekao da vozovi za Vimbldon sto posto uopste ne idu danas i da ih menja autobus koji je sporiji nego trotinet. Na to ja spremno odgovorih da je zacudo ovog vikenda sve u redu sa District linijom, a da sam prosle nastradala putujuci u Ricmond tri sata (doduse ne spomenuh Svedjanina koji je klackanje jos teze podneo) pa znam kako je. Skepticno je dodao kako nikad nije sve u redu vikendom ni sa jednom linijom i da pozurim ako mislim da stignem pre mraka i pripremim se na to da cu trke svakako propustiti. Pozdravili smo se i potvrdili da se vidimo u utorak u podne u kofi kapu.
Tako ja krenuh u Patni i zacudo stigoh na vreme, ali kako se priblizavalo vreme trka tako se nebo sve crnje i gore tmurilo i na kraju ljoljnu i kisa. BBC rece da ce biti suncano ceo boziji dan. Vazi. Imali smo dosta vremena pa smo se bacili na trazenje misterioznog a mozda i misticnog Fulham Palacea koji Ricard i Ivana nikad u zivotu nisu uspeli da nadju iako zive u blizini. Na kraju smo odustali od trazenja, a sunce je granulo tako da smo nacisto zaboravili na palatu i fokusirali se na reku. Ivana je bila apsolutno divna i luda sve vreme, a najludja je bila kad je resila da po svaku cenu ode po pice deset minuta pred trku. Posto je alkohol za nijansu vazniji od trke, ja sam krenula sa njom jer kako bi mogla sama da nosi sva ta pica. Ona je izvela neki potez rukama kao da isproba da li je to moguce - pet casa odjednom. Jedno sedam minuta smo potrosili razbrajajuci ko ce sta da pije, a zanimljivo je bilo sto su zene bile za alkohol a muskarci za tople napitke. Zajedno sa jos gomilom Engleza (a koga bi drugog pa i zanimao taj velicanstveni dogadjaj - veslacke utrke izmedju Oksforda i Kembridza) zakopasmo se u redu za alkohol. Tako je citav dogadjaj ispao besmislen jer trke koje su trajale pet sekundi nismo ni videli, a toliki put predjosmo. Ivana je rekla da eto mogu nekom da se pohvalim da sam za malo pa videla jubilarnu sto pedeset petu trku. A ja se nesto mislim kako je taj idiotizam potpuno u Ivankinom fazonu. Ali sajder je bio izuzetan. Ali izuzetan.