delo psihopate

Gospodja Horor se, da budemo iskreni, bukvalno do ukrcavanja u avion dvoumila dal' da krene. Sta ju je spopalo, tesko je reci. Uglavnom ipak je otisla. Letela je Jatom. Dve stvari su je podstakle na razmisljanje. Raspale matore sjebane stjuardese i jadno posluzenje. Eto, mislila je o tome kako je to odlicna stvar. Bila je zadovoljna sto je ipak putovala sa tom kompanijom, a ne sa ba jer je dodjavola tamo sve savrseno. Svidelo joj se to sto je morala da se dovija da popakuje smece, to jest ostatke od te mizerne uzine u vidu sendvica sa margarinom, sirom, pilecim prsima i dva kolutica kiselog krastavca, case Zlatibor vode i jedne Noblice. Sve je popakovala u kutiju od sendvica, a da je to ba, dobila bi kao prvo mnogo bolje posluzenje, a kao drugo kesu za smece. Ta improvizacija bila je za nju u sustini blagotvorna. To je bilo ono ogranicenje zahvaljujuci kome. Zahvaljujuci kome. Mislim, ta recenica ne moze da se zavrsi jer bi zvucala previse zajebano.
Jos nesto, piljila je kroz prozor i analizirala sare raznih zemalja iz te pticje perspektive. Srbija je izgledala ovako: neke dziberske fleke bez ikakvog reda i sistema; Evropa je izgledala ovako: fini oblici, filigranski rad; Engleska je izgledala ovako: idiotski i sizofrenicarski kolaz od cigli, zelenih fleka i nekako nelogicnih sara terena za golf. Na sve to naravno ona jeziva besmislica: dok je eto iznad celog kontinenta bilo vedro, nad tim prokletim, ali prokletim ostrvom su visili jebeni oblaci. To majke mi mile deluje kao neki mentalni poremecaj. Kako sad moze jedna klimatska pojava da deluje kao mentalni poremecaj? Pa tako, lepo, kad covek pogleda Englesku, izgleda kao neka zemlja koju je napravio ludak. Uopste se ne bi reklo da je to deo planete, da je to delo Boga, da je to sranje uopste nastalo prirodnim putem. Reklo bi se brate, da je to neka budzevina psihopate, nakalemljena na zemljinu kuglu onako bez veze. Nesto skroz zaumno.
Posto je ostavila kofer, gdja Horor se sjurila u svoju kafanu. Da bi tamo zatekla novu situaciju u kojoj nema ni jednog njenog konobara. Za mesec dana su svi negde zapalili. "A sta se desilo s vasim starim osobljem?", pitala je. "Nemam pojma", dobila je odgovor od nekog novajlije. Sela je da pije i da pise. Pisala je vise da bi ispraznila mozak u kome se sve bilo vezalo u cvorove. Nadala se da ce se to nekako rasplesti kad izadje napolje. Ama vraga. Kolaricu panicu pletemo se samicu sami sebe zaplicemo sami sebe rasplicemo. Eto ta pesmica joj je pala na pamet kad je ispisala sve sto je imala. Na kraju se bila toliko napila da je dva puta kupila paklu cigareta jer je drugi put zaboravila da je prvog puta uopste bilo. Onda je potpuno besmisleno uprkos tome sto su padali mrak i kisa, sela u park, tamo kod onog jezerceta s patkama. Bila je ponela sendvic. nije mogla da ga pojede. Nista nije pojela od kako je doputovala. Pokusala je da ruca, ali to se zavrsilo tako sto joj se jelo zgadilo posle prvog zalogaja, te je sadrzaj iz tanjira srucila u kantu. Cudno, uvek je u Londonu bila gladna, ovog puta zeludac je resio da bojkotuje taj njen povratak.