jedan vanredan dan

utorak je bio potpuno nenormalan. danas je poceo passover pa je juce bio taj cudan prelazan dan izmedju kosera i superkosera. koser hrana se jede iz plasticnih tanjirica koje se bacaju. na kraju dana se sve zamenjuje za super koser hranu i pice, escajg, posudje i ostalo. obicna koser hrana se pakuje u kutije i iznajmljuje nekome ko ce da je cuva dok ne prodje praznik jer Jevreji ne smeju u vreme tog pesaha ni da poseduju ono sto nije koser za pesah. Postoji cak i super koser Nestle kafa. Izgleda normalno sem sto pozadi ima nekih nebuloza na hebrejskom i ogroman natpis “kosher for passover”. mama Tapnak je ceo dan superkoserovala posudje koje moze da se “prenese” u passover, a ta radnja se svodi na prelivanje stvari kljucalom vodom. iz elektricnog ketla, naravno. juce nije bilo posudja iz kog je bilo moguce spremiti obicnu koser kafu, a kompleti za koser kafu jos nisu bili spremni tako da sam u cik zore otisla da se kofeinom napojim negde napolju. jedino sto je radilo pre devet je fensi restoran Orly's i jedna od onih vasljivih jevrejskih kafedzinica u kojima ima fast fud koser hrane i pica. opredelila sam se za drugu varijantu da bih mogla da iznesem svoj kofein i konzumiram ga u kombinaciji s nikotinom napolju – u parku. dok posten svet dzogira ili zuri na posao. jer ne treba da napominjem da sam apsolutno jedini frik koji je pusio u parku u osam ujutro. bio je tu jedan ludak koji je vezbao tai ci ili vec neku istocnjacku vestinu reklo bi se jer je bio u polu-cucnju stao uz drvo i drzao ruke gore. ali cak je i ta njegova idiotska poza delovala normalnije od mog sedenja i pusenja. takvi su obicaji u Hendonu
u podne sam opet bila u parku, ali sa decacima na pikniku. ne ozbiljno, ta jevrejska deca su stvarno fina. neshvatljivo lepo vaspitana, krotka, ljupka i dobrocudna. trebalo je nositi dosta stvari u park, a oni su se toliko lomili da mene rasterete sto je moguce vise, da su sebe pretovarali. nisu se videli od stvari. morala sam da se otimam s njima za kese. naravno, cim smo stigli u park, srucili smo se pod neko drvo da jedemo. imali smo pita hleb, falafele i krastavac. pravedno su medjusobno razbrojali i podelili komade hrane. nisam htela da se mesam dok nesto ne zabrljaju, samo sam pazljivo pratila. neverovartno s kakvom preciznoscu su obavili taj rucak. posle su takodje sami uzeli voce, razdelili i pojeli. i dalje ne znam od cega se pravi ta bljuvotina od falafela. glavno da je koser. dan je bio fenomenalan mada hladan. duvao je neki vetar s okeana jer se vrlo jako osecao onaj sladak ostrvski miris. oblaci su bili ogromni i lepo rasporedjeni, a nebo izmedju njih jarko plavo. svetlost je jako lepo padala i dosla je do izrazaja ona drecavo zelena trava i crvene kuce od cigle sa belim prozorima. e to je ta prava razglednica Engleske. decaci su spontano poceli da posmatraju i komentarisu oblake. uopste nisu u fazonu da pricaju o kolima ili ogovaraju nekog. njih stvarno zanimaju oblaci i takve stvari. otkrili su mi da je Eli ekspert za posmatranje oblaka pa je on i zapoceo debatu. zucno su raspravljali da li ono tamo kit ili delfin demonstrirajuci svoje znanje iz zoologije. onda su igralis frizbi oko pola sata, a ja sam sedela pod drvetom i citala “Easy living” taj lakostivni casopis za svaku englesku zenu. odabrala sam da prvo procitam onaj deo o uredjenju domova koji je bio potpuno engleski i pun slika nekih cudesnih enterijera jedne kuce u Kostvoldsu. taj miris koji mi se vec bio skroz uvukao u kozu tako da su mi ruke imale aromu ostrva, savrseno se uklapao u clanak i tako sam nacisto odlutala u mislima u neku bajku o spokojnom porodicnom zivotu jedne engleske provincijalke. sto inace radim po malo svaki dan jer citam roman “The Diary of a Provincial Lady”od E.M. Delafield u tjubu. sto neko rece, bez knjige si u Londonu kao go, jer svako putovanje traje celu vecnost. gde god da krenes razdaljine su ogromne. onda smo se pokupili sa spota za frizbi i otisli do terena za kosarku. tu sam im obezbedila jedan kos jer su decaci toliko fini da nikad ne bi pitali tu matoru stoku koja je naravno okupirala sve terene da ih malo pusti da se igraju. posto su se zaneli u taj posao s loptom, ja opet otputovah u casopis i to u sektor o odmorima, te se pozabavih planiranjem letovanja u Toskani kao da stvarno mislim da idem tamo. razmotrila sam cene i lokacije, pansione i restorane i dosla do zakljucka da je najbolje mesto za odmor neki Tenuta di Pieve a Celle, nekakvo kao rajsko ostrvo. posto im je uporno promasivanje kosa dosadilo, svratili smo na sok u takozvani Hendon Park Caffe. uzeli smo 4 komada onih malih sokova na slamku koji izgledaju isto kao oni iz maksija samo imaju potpuno drugi ukus – realniji i bolji a na kutiji pise da sok sadrzi voca za jedan deo one cuvene five a day kvote koju treba ispuniti. vratili smo se na teren, ali decaci nisu imali pojma sta hoce da rade. imali smo jos sat ipo. resila sam da im pomognem da osmisle plan i dogovorili smo se da 45 minuta budemo tu na terenu i jos 45 dole na poljani za frizbi. ali niko vise nije hteo da se bakce sa loptom tako da su krenuli da se penju po kosu pa sam morala da ih ljubazno zamolim da se skinu odatle. mada dok sam ja shvatila sta se dogadja Eli je vec bio tri metra iznad zemlje, na vrh ograde i visio odozgo. eto to je taj problem s Elijem – on stalno odnekud visi. stavise, retko ga mozes videti na zemlji. kad se zavrsi rucak ili vecera, obavezno se penje na orman gde stoje slatkisi pa tamo i posedi dok ne pojede. u dvoristu je vecito na krovu garaze, a jednom sam ga videla kako leti na vratima gepeka od kombija: pokusao da ih zatvori pa nesto nije uspeo i odleteo s njima gore. kad lopta iz dvorista ode kod komsija, Eli, razume se, preskace visoku ogradu i spasava je. jednom se bio okacio i na drvo, i to na neku granu koja je na oko metar iznad nivoa krova kuce. nikad doduse nije pao niotkud pa mu roditelji dozvoljavaju da se penje kojekuda. dakle posto sam ih sve spustila s ograde terena za kosarku dogovorili smo se da ipak predejemo na frizbi. taj frizbi sto su poneli je vrlo dobar i jako skup, supalj i mnogo dobro leti, ali problem je sto ga je tesko kontrolisati. dobacivali smo se neko vreme a onda je naravno zavrsio na nekom drvetu. pre svega zabrinuti sto, ukoliko se frizbi ne spasi, moze da se kaze da su ostavili 10 funti na drvetu u Hendon parku, decaci su se bacili na debatu koju strategiju primeniti. mali Jevreji su veoma svesni novca i stalno misle o stednji. Eli je naravno pokusao da se popne na drvo, ali sam ga sprecila. onda se izuo s idejom da baca cipele u vis dok ne poljulja granu s frizbijem. skrenula sam mu paznju da moze da ostane bez obuce sto znaci jos 10 funti gubitka. obuo se. Leor je onda krenuo da bacaka kosarkasku loptu u vis a mi smo ga posmatrali i navijali. islo mu je dosta lose, ali postojala je nada da ce dobaciti. posle pola sata je uspelo i frizbi je - PAO.
sve u svemu izlet u park je bio dobar. odlican.
posle toga je usledila jos jedna potpuna nenormalnost. otisla sam u Richmond da sa Iksijem i Riksijem – da konacno posetim i neko pozoriste. posto jos uvek nisam uvazila preporuke gospodina iz Kofi Kapa koji mi je dostavio opsirnu listu, doduse. teatar se zove The Orange Tree i nalazi se odmah kod istoimenog paba sto je dakle izvrsna lokacija. karta je kostala – kol'ko das, tako da smo jeftino prosli. u trku sam pojela i jedan sendvic od, citiram, fine britanske sunke, sta god to znacilo. a kupljen je naravno u Marks end Spenser Simpli Fud radnji, a gde bi drugo jer gde god ima Simpli Fud, a ti ga nikad ne zaobidji – moj je moto (i tu treba dodati: narocito kad imas para kupi freshly churned english butter, fini okrugli ovciji sirac, cabatu i maslinke, a moze i sta god drugo). nego posle sendvica je dosao red na pozoriste gde se davala predstava The Story of Vasko. boze kakav rubbish. ocajan komad, nikad gori nije napisan. ali glumci sjajni, superb. tako da je ipak imalo sta da se gleda. a na galeriji preko puta nas sedeo neki momak, isti jedan od glumaca, pa smo zakljucili da mu je brat. sto se tice ostatka publike, zanimljivo je istaci da je ekipa bila ali u potpunosti penzionerska. i svi su buljili u nas u stilu: gubite se mladi, ovo je nas teatar, tu mi dolazimo kad 'ocemo negde da izadjemo, sta sad vi tu trazite, idite u istocni London pa se drogirajte do mile volje. osmotrila sam sve ljude u publici i neverovatno kako su izgledali: kao da su iz iste porodice. na pauzi smo se osmelili da pridjemo sanku. ona gomila razrogacenih ociju nas je sve vreme mentalno streljala. mislim, lako je Pitu Tauzendu da zivi u onoj kucerini u tom predivnom kraju grada (hvala Oliveru sto mi je pokazao njegov zamak, sve pabove, jelene i ostale znamenitosti Ricmonda) ali on je star covek. sta li mladi rade tu, daleko od civilizacije... pa ipak ja obozavam Ricmond. ponekad.
u povratku kuci, boze vec je bila ponoc, ja se setih da sam mrtva gladna a kod kuce nema NISTA za jelo do sutra kad pocinje passover. te izadjoh na Belsajz Parku i najbrze na svetu progutah najvece fast fud djubre – anti-koser piletinu takozvani ka ef ce. masno, krckavo i povrh svega jos i sa barbekju sosom. i mislim se nesto: ma bas me bre briga, vazno je da je ukusno. i tako stalno jedem kao zdravu hranu i smrsala sam valjda deset kilograma. nije ta vecera bila losa, narocito napolju dok se i dalje sirio taj opojni miris ostrva (neki misle da sam luda i da Engleska nema nikakav miris, ali bojim se da nisu u pravu).