goodge street, curtain road i okolo

Prvi put u zivotu videh Goodge Street a nebrojeno puta sam prosla ispod njega. potpuno leva ulica negde izmedju Oksford i Voren Strita. ni ovakva ni onakva. zanimljiva je to ulica. ne umem da objasnim ali potpuno je posebna i nacisto odudara od svih onih kojima je okruzena.
zanimljivo je kad za dorucak jedes pahuljice. ja recimo ogladnim tacno dva sata posle takvog dorucka. posle tri sam vec mrtva gladna i onda spremim drugi dorucak. ozbiljniji. ali super su pahuljice. cheerios stvarno prezirem – tako su ogavne, boze al su ogavne. ne mogu da potonu uopste jer su suplje iznutra. glupace. ali ima pregrst vrsta u koser cupboardu tako da svaki dan moze da se menja. te all bran, te crunchy nut, te ovo te ono. znam samo da moram da jedem pahuljice ujutro jer treba da ispunim kvotu od five a day sto je dnevni unos povrca i voca u organizam koji je propisan u velikoj britaniji. ne da ce me imigraciono pitati koliko sam cega pojela, ali ta pravila o recikliranju i zdravoj ishrani covek jednostavno usvoji. za drugi dorucak przim ili kuvam jaja, mazem humus na crni hleb ili prozdirem pickles with cheese ili tako vec nesto., a obavezno tome svemu dodam neku vocku. ove nedelje je Tesco shopping stigao ranije jer plan da otarase ne-passover hranu ranije nije uspeo nego se tome nasuprot dogodilo da je nestala sva hrana iz kuce. tako da su fino narucili nove zalihe sto je mene onako narocito obradovalo. posebno testenina s cherry paradajzom prelivena najfinijim maslinovim uljem i zacinima. cela mistika italijanske kujne je u engleskoj razbijena jer ono sto u Rimu ili Firenci dobijes kao sakralni obrok ovde spremis za pet minuta sam, jer ima da se kupe tacno te mesavine zacina koje italijani cuvaju u tajnosti kao fora - njihovi tajni miksevi. vazi. eto meni paste oridjinale iz mikrotaloasne. Mislim, da se razumemo – mrzim tesco iz dubine duse. mrzim ga k'o maxi. ali sta cu kad se koseri snabdevaju tamo. tesco zacini, tesco wc papir, tesco so, tesco povrce, tesco testenina. nema pomoci.
vreme je ovih dana sto kaze Corinne “miserable in the morning” ali onda od podneva postaje “nice and sunny”. postoji ta pravilnost ovde: danima biva isto, vreme se nekako zainati pa tera sve jednako, jednako, a onda odjednom promeni plocu. tako da je ove nedelje bio hit: bedna 'ladna jutra i cudesno topla i suncana popodneva. cini mi se da ce posle ovog perioda opet histerija s kisom. mozda vec od ponedeljka.
na festivalu dokumentarnog filma me je oborio s nogu jedan film o zivotu onih ljudi sto upravljaju kranovima u Londonu. kao prvo, stalno razmisljam o tome kako je ovaj grad jedan totalni krs, gledano odozgo. to mi je postalo jasno jos davno, kad sam ga posmatrala sa Primroz Hila. haoticno izgleda. neprivlacno. London je dobar kad si u njegovoj ravni i kad vidis cigle. onog trenutka kad se uzdignes toliko da se pojedinacne cigle vise ne razaznaju, gubi se njegov identitet. sa visine se odmah uoce ti kranovi. pojma nemam zasto uglavnom, ja sam mislila da se kranovima upravlja odozdo, sa zemlje. nije mi palo na pamet da mozda neki jadnik po ceo dan visi gore i vozika ono cudo. i ispade stvarno je tako. sto je najgore, taj je posao usporen i dosadan. sam si u vazduhu u nekoj staklenoj kutiji i imas vremena da razmisljas o svemu. kazu da posao nije za psihicki labilne i osetljive. ali najzanimljivije od svega i ono sto ne samo meni nego vecini ludi nikad jebeno nije palo na pamet, to je da ti ljudi gore non stop bulje u nas dole. stacionirani su na razlicitim visinama i da, koriste i dvoglede. pa sami su priznali. dosadno im. mislis da si sam, a ono krandzija te gleda. dakle u drustvu kontrole stvarno najbukvalnije svako svakog kontrolise jer to na sve strane omogucava savremena tehnologija i razne naprave, eto cak i ti kranovi. ok znaci prosecnog Londonca svakodnevno posmatra najmanje: CCTV, satelit, tesco kamera, njegova sopstvena kucna kamera i vozac krana. sve u svemu film je neverovatno lep, a posle projekcije je bila tribina na kojoj su osim autora i onog klovna od moderatora govorili i sami vozaci kranova. stalno svima pokusavam da objasnim kako je ovo drzava pre-inteligentnih ljudi jer cak su i ti vozaci kranova toliko pametno govorili da je to porazavajuce. dakle izgovarali su tako mudre stvari da su cak ispali inteligentniji od autorke koja se ruku na srce nije trudila da ostavi utisak jer je svesna da je film suvise dobar da bi tu imalo sta da se vise doda. a i delovala je pospano.
neke festivalske projekcije su odrzane u hotelima sto je bez veze zbog ustogljene atmosfere, ali za mene zanimljivo jer inace ne bih isla u sam centar grada. presekoh cak i sam Pikadili cirkus koji inace uopste ne podnosim, ali da vidis, kad covek zuri i zna gde ide, moze i da prezivi taj uzas. ni Soho nikad nisam mnogo volela, ali obistinise se reci koje neko jednom izgovori – kad imas neki dobar razlog da ides u Soho, to jos moze da bude i dobar kraj. tako se ja napih u Sohou pa odgledah film o tome sta bi bilo sa Vijetnamom da Kenedija nisu ubili. i na kraju ne uspedoh da shvatim sta bi bilo da Kenedija ne upucase, ali poruka je ocito da je on pozitivac i da je bio ekspert za sprecavanje ratova. najvise me je pogodila recenica koja se na kraju pojavila kao neka pouka: kad se istorija ponovi cena poraste duplo – rece neko anoniman. to me je podsetilo na moju licnu istoriiju i greske koje sama pravim pa rekoh sebi: to je dakle razlog zasto sam gledala ovaj film. ok, moram da pazim da vise nikad ne ponovim staru gresku jer kao sto se da primetiti – cena se stalno duplira i u jednom trenutku stvar toliko poskupi da vise NEMA TIH PARA. jednostavno ostanes kratak.
ludilo u Shoreditchu za vikend. bar do bara, guzva do guzve, Hoxton square, Hhoreditch High Street, Kingsland Street, Curtain Road. nekako ok, ali i to ume da dosadi. ipak, nije mi dosadilo ni malo. valjda zato sto se barovi jos uvek ne ponavljaju. mislim, par puta su se ponovili i imala sam taj osecaj teskobe. pa ipak ima ih stvarno mnogo. alkohol klizi, napolju mirise, unutra je ludacka muzika ...... ne znam, stvarno nemam pojma s kim pricam, s kim plesem, s kim se vracam kuci. to su ona stanja kad mi ispadne tasna na londonsku kaldrmu, a ja je tuzno gledam i mislim se sto ne umem da se drzim pod kontrolom. ili stojim napolju, ispred nekog kluba i pusim cigaretu i pojma nemam gde mi je kuca. bila je jedna proslava rodjendana i prolivao se sampanjac, sekla se torta. ja ne znam ni kome je tacno rodjendan, ali torta je sjajna. gledam u balon na kome je napisano ime slavljenice i pitam sve redom ko je Kristina. ok, cestitah Kristini. a fora je u tome da je imala na sebi crvenu haljinu i krunu na glavi. mogla sam bas i da pogodim na prvi pogled. ne, ozbiljno, Christina je rodjakina drugarica, ali u toj guzvi ko vise zna i zasto je dosao.zanimljivo je sto u Londonu svako vece mozes negde da cujes Bitlse. svako vece. i nikad nikom nisu dosadili.