dobra stara Dzejn

budim se u 10 do 6. David izgleda ljupko i udobno ali mami na san. jos sna. a vreme je za pokret. za odmor od Londona. pijem kafu u dvoristu dok pada sitna kisa. dan izgleda nepopravljivo mutno i kisno.
kasnim dvadeset minuta i rodjake su besne na mene jer sam im poremetila plan koji je bio sracunat u minut. dremam u kolima dok one zivo raspravljaju o necemu. mislim o tome kako je ugodno voziti se engleskim putevima.
kako smo se priblizavali Bathu nebo se razvedravalo, a kad smo stigli bio je idilican suncan dan. da li je samo Bath danas ovako veseo? u njuzejdzentu kupujemo mapu grada. prvo ulazimo u Jane Austin Centre u ulici Gay Street. nista specijalno, obicna prevara zapravo. nit' je Dzejn volela Bath nit' je tamo napisala neku knjigu. zivela je tu kratko i to su bile najgore godine njenog zivota. ali fascinirao ju je u periodu zivota kad ga je povremeno posecivala. tad je napisala jednu, reklo bi se zanimljivu knjigu i ucinilo mi se da bi to za mene bila korisna literatura i jedna autenticna mapa Batha. knjiga je kostala samo dve funte pa investicija svakako ne moze biti mnogo pormasena. pisci uvek naprave nesto dobro od svojih opsesija gradovima i mestima. uostalom, to je i moja bajka. sem toga, rec je o vintage starom romanu za koji niko ziv nije cuo, pa zasto ne pokusati s tim. jer ja nisam nikakav fan Gordosti i predrasude, ali mozda ovo ima nekog smisla. mozda se ima sta nauciti od dobre stare Dzejn.
dalji plan je bio da predjemo nekakav most i dopremo do riversajd kafea gde bismo rucali. da bismo stigli do tamo trebalo je da prodjemo kroz epicentar batskog sopinga. e taj deo je bio problematican. tri zene oko mene odjednom su prestale da pricaju i spontano pocele da se odcepljuju iz grupacije odlutavajuci i razne radnje. samo su kao hipnotisane i bez reci ulazile u prodavnice.razume se da se butici ne mogu zaobici. u njih se mora ulaziti – to je visa zenska sila. meni soping uopste nije zanimljiv pa sam stajala na sred ulice, pusila i cekala da one obave to svoje. posmatrala sam radnje i bila fascinirana izborom. nigde u Engleskoj nema toliko razlicitih brendova i ta kolicina radnji. zanimljivo je i da je vecina robnih marki potpuno nepoznata britanskom potrosacu. a najvece cudo su male zanatske lokalne radnje. taj fenomen skoro da je izumro u zemlji ljubitelja lokalnih radnji. ali vidi se da je to sve prepredeno osmisljeno. Bath je turisticki grad. - ili on je turisticka atrakcija, a ne grad. a soping je deo te price. uopste bath je totalno jedan neverovatan grad. sav u Palladio stilu. izgleda kao neki italijanski grad ali napravljen od lego kocaka i sa umetnutim engleskim prozorima u te sivo-zute kuce. prezerviran je. vestacki. napadan. nestvaran. kao neke italijanske kulise u sred Engleske. malo sablasan bas zbog toga. imala sam neki nelagodan osecaj koji me je podsetio na onaj koji sam imala kad sam videla kulise srednjovekovne Italije u filmskom studiju na Kosutnjaku.
posle rucka vesela trojka se zaputila u spa centar kod tih cuvenih rimskih termi. ja sam usput videla jedan pab (inace grad deluje malo sablasno i zato sto pabova skoro da nema, a i kad nadjes neki, on ne lici na pab) i odmah shvatila da ce umesto plivanja sa gomilom kineza, amerikanaca i poljaka koji su cekali u kilometarskom redu da uopste udju u tu “banju” moja sportska aktivnost biti ubijanje pinti. nebo je bilo toliko lepo da mi je izgledalo tuzno da ga ignorisem i parim se negde unutra. prvo sam svratila u Rajman da kupim mini blok u koji cu zapisati po nesto sto mi padne na pamet dok budem pila.
usla sam u pab (zove se The Garrick's Head) i ni malo nisam bila fascinirana enterijerom. nekako je ogoljen i opet sivo-zut kao i ceo grad. deluje lazno. uzela sam pintu nekog autenticnog batskog bitera i sela napolju. pocela sam da pisem, ali okolo mi je sve privlacilo paznju. i sve je bilo zanimljivo. jedna devojka je sedela na stepenicama i pila koka kolu. onda je po nju dosao mladic. kao reklama za koka kolu iz sezdesetih. sa moje desne strane za stolom je sedela jedna vesela engleska ne-posh zenska trojka. privukle su mi paznju kad su napravile scenu zbog neke cudne duguljaste bube koja je sletela na dzemper jedne od njih. napravile su neverovatnu pometnju oko toga. ova sa bubom je mlatila rukama oko bube jer nije smela da je pipne sve u nadi da ce insekt odbiti, ali on se bio zainatio. jedna drugarice je htela da pomogne ali ni ona nije htela da dodirne cudoviste pa je trazila neki predmet kojim bi je mlatnula. treca je samo teoretisala o celoj situaciji i bila vrlo pasivna. problem je resen uz pomoc vizit karte. levo od mene sedela su dva muskarca i jedna zena. zena mi je prisla sa pitanjem da li bih joj prodala jednu cigaretu. rekla sam joj da cu joj je pokloniti, ali ona mi je ipak dala 30 penija. izvinila se i rekla da je to za njenog brata koji je chain smoker i jedan terrible man. krenuli smo da razgovaramo i ubrzo spojili stolove. oni su meni kupovali pica, a ja njima delila cigarete. prikljucili su nam se jos jedan mladic i devojka iz Londona koji su dosli u Bath za praznike. Henrijet, zena koja mi je dala 30 penija za prvu cigaretu, pokazala nam je tasnu koju je kupila za vencanje u ponedeljak u Jorksiru na koje je pozvana. pricala nam je i kako se isla na vestacko teniranje da bi izgledala lepo na vencanju, a brat joj je nama za nju stalno govorio kako je mental, too brown i tangoed (tangoed je pogrdni izraz za ono kad si lose kvarcovan tako da izgledas narandzasto poput cuvenog engleskog soka tango). mladi par je imao odlicne modele naocara za sunce i nekako je ispalo da smo ih svi naizmenicno isprobavali i komentarisali na razlicite nacine. henrijetin brat, onaj sto pusi, poceo je da mi se udvara. pitao me je da li volim snou bord. rekla sam mu da ne podnosim nikakav sport, a on me je zacudjeno pogledao i pitao: yes but do you actually like snow board? smejala sam se njima dva sata i popila cetiri pinte tog batskog bitera a oni su sljustili tri boce belog vina. kad sam se nasla sa rodjakama bila sam prilicno pijana, ali sa njima sam popila kafu pa se nekako i rastreznih. nije bilo lako rastati se od batskog drustvanceta jer oni onako pijani nisu mogli da shvate kako to da ja napustam Bat za pola sata. to je za njih zvucalo besmisleno jer oni su tu ceo zivot. rekli su mi da misle da sam ja donela sunce u grad jer je juce bio grozan dan. veoma srdacno sam se poszdravila sa veselom Henrijetom, a njen brat me je uhvatio za nogu i pitao me da li bih mozda htela da ostanem sa njim u Batu i ponudio mi smestaj u svojoj kuci na najmanje deset godina. kao glavni adut je naveo to da ima dve kokoske i zeca. ljubazno se zhvalih i odbih ponudu. suluda neka batska druzina. setila sam se i Klajda, prijatelja Eleonorinog tate Dzejmsa koji se upoznao sa mnom ovako: Hello Ivana, nice to meet you, so you came all the way from Belgrade for this lunch in Petersfield today? i came from Bath. ipak nema sanse da ikad zaboravim Klajda iz Bata i njegova vintage kola sa vintage koferima u gepeku.
tako se i zavrsilo nase putesestvije u divlji Bat. u London smo se vratili kasno i zatekli ga onakvog kakvog smo ga jutros i ostavili – mokrog. kazu da je ceo dan bio takav. bez kapi sunca. i Dejvida sam zatekla onakvog kakvog sam ga ostavila – udobnog i ljupkog. bacila sam se na krevet srecna. ovih dana uopste nisam u fazonu da razmisljam. ni o cemu. ni da brinem ni da planiram. samo zivim trenutak. svaki trenutak onakav kakav je. i svidja mi se taj diskontinuitet.