dobra stara Dzejn

budim se u 10 do 6. David izgleda ljupko i udobno ali mami na san. jos sna. a vreme je za pokret. za odmor od Londona. pijem kafu u dvoristu dok pada sitna kisa. dan izgleda nepopravljivo mutno i kisno.
kasnim dvadeset minuta i rodjake su besne na mene jer sam im poremetila plan koji je bio sracunat u minut. dremam u kolima dok one zivo raspravljaju o necemu. mislim o tome kako je ugodno voziti se engleskim putevima.
kako smo se priblizavali Bathu nebo se razvedravalo, a kad smo stigli bio je idilican suncan dan. da li je samo Bath danas ovako veseo? u njuzejdzentu kupujemo mapu grada. prvo ulazimo u Jane Austin Centre u ulici Gay Street. nista specijalno, obicna prevara zapravo. nit' je Dzejn volela Bath nit' je tamo napisala neku knjigu. zivela je tu kratko i to su bile najgore godine njenog zivota. ali fascinirao ju je u periodu zivota kad ga je povremeno posecivala. tad je napisala jednu, reklo bi se zanimljivu knjigu i ucinilo mi se da bi to za mene bila korisna literatura i jedna autenticna mapa Batha. knjiga je kostala samo dve funte pa investicija svakako ne moze biti mnogo pormasena. pisci uvek naprave nesto dobro od svojih opsesija gradovima i mestima. uostalom, to je i moja bajka. sem toga, rec je o vintage starom romanu za koji niko ziv nije cuo, pa zasto ne pokusati s tim. jer ja nisam nikakav fan Gordosti i predrasude, ali mozda ovo ima nekog smisla. mozda se ima sta nauciti od dobre stare Dzejn.
dalji plan je bio da predjemo nekakav most i dopremo do riversajd kafea gde bismo rucali. da bismo stigli do tamo trebalo je da prodjemo kroz epicentar batskog sopinga. e taj deo je bio problematican. tri zene oko mene odjednom su prestale da pricaju i spontano pocele da se odcepljuju iz grupacije odlutavajuci i razne radnje. samo su kao hipnotisane i bez reci ulazile u prodavnice.razume se da se butici ne mogu zaobici. u njih se mora ulaziti – to je visa zenska sila. meni soping uopste nije zanimljiv pa sam stajala na sred ulice, pusila i cekala da one obave to svoje. posmatrala sam radnje i bila fascinirana izborom. nigde u Engleskoj nema toliko razlicitih brendova i ta kolicina radnji. zanimljivo je i da je vecina robnih marki potpuno nepoznata britanskom potrosacu. a najvece cudo su male zanatske lokalne radnje. taj fenomen skoro da je izumro u zemlji ljubitelja lokalnih radnji. ali vidi se da je to sve prepredeno osmisljeno. Bath je turisticki grad. - ili on je turisticka atrakcija, a ne grad. a soping je deo te price. uopste bath je totalno jedan neverovatan grad. sav u Palladio stilu. izgleda kao neki italijanski grad ali napravljen od lego kocaka i sa umetnutim engleskim prozorima u te sivo-zute kuce. prezerviran je. vestacki. napadan. nestvaran. kao neke italijanske kulise u sred Engleske. malo sablasan bas zbog toga. imala sam neki nelagodan osecaj koji me je podsetio na onaj koji sam imala kad sam videla kulise srednjovekovne Italije u filmskom studiju na Kosutnjaku.
posle rucka vesela trojka se zaputila u spa centar kod tih cuvenih rimskih termi. ja sam usput videla jedan pab (inace grad deluje malo sablasno i zato sto pabova skoro da nema, a i kad nadjes neki, on ne lici na pab) i odmah shvatila da ce umesto plivanja sa gomilom kineza, amerikanaca i poljaka koji su cekali u kilometarskom redu da uopste udju u tu “banju” moja sportska aktivnost biti ubijanje pinti. nebo je bilo toliko lepo da mi je izgledalo tuzno da ga ignorisem i parim se negde unutra. prvo sam svratila u Rajman da kupim mini blok u koji cu zapisati po nesto sto mi padne na pamet dok budem pila.
usla sam u pab (zove se The Garrick's Head) i ni malo nisam bila fascinirana enterijerom. nekako je ogoljen i opet sivo-zut kao i ceo grad. deluje lazno. uzela sam pintu nekog autenticnog batskog bitera i sela napolju. pocela sam da pisem, ali okolo mi je sve privlacilo paznju. i sve je bilo zanimljivo. jedna devojka je sedela na stepenicama i pila koka kolu. onda je po nju dosao mladic. kao reklama za koka kolu iz sezdesetih. sa moje desne strane za stolom je sedela jedna vesela engleska ne-posh zenska trojka. privukle su mi paznju kad su napravile scenu zbog neke cudne duguljaste bube koja je sletela na dzemper jedne od njih. napravile su neverovatnu pometnju oko toga. ova sa bubom je mlatila rukama oko bube jer nije smela da je pipne sve u nadi da ce insekt odbiti, ali on se bio zainatio. jedna drugarice je htela da pomogne ali ni ona nije htela da dodirne cudoviste pa je trazila neki predmet kojim bi je mlatnula. treca je samo teoretisala o celoj situaciji i bila vrlo pasivna. problem je resen uz pomoc vizit karte. levo od mene sedela su dva muskarca i jedna zena. zena mi je prisla sa pitanjem da li bih joj prodala jednu cigaretu. rekla sam joj da cu joj je pokloniti, ali ona mi je ipak dala 30 penija. izvinila se i rekla da je to za njenog brata koji je chain smoker i jedan terrible man. krenuli smo da razgovaramo i ubrzo spojili stolove. oni su meni kupovali pica, a ja njima delila cigarete. prikljucili su nam se jos jedan mladic i devojka iz Londona koji su dosli u Bath za praznike. Henrijet, zena koja mi je dala 30 penija za prvu cigaretu, pokazala nam je tasnu koju je kupila za vencanje u ponedeljak u Jorksiru na koje je pozvana. pricala nam je i kako se isla na vestacko teniranje da bi izgledala lepo na vencanju, a brat joj je nama za nju stalno govorio kako je mental, too brown i tangoed (tangoed je pogrdni izraz za ono kad si lose kvarcovan tako da izgledas narandzasto poput cuvenog engleskog soka tango). mladi par je imao odlicne modele naocara za sunce i nekako je ispalo da smo ih svi naizmenicno isprobavali i komentarisali na razlicite nacine. henrijetin brat, onaj sto pusi, poceo je da mi se udvara. pitao me je da li volim snou bord. rekla sam mu da ne podnosim nikakav sport, a on me je zacudjeno pogledao i pitao: yes but do you actually like snow board? smejala sam se njima dva sata i popila cetiri pinte tog batskog bitera a oni su sljustili tri boce belog vina. kad sam se nasla sa rodjakama bila sam prilicno pijana, ali sa njima sam popila kafu pa se nekako i rastreznih. nije bilo lako rastati se od batskog drustvanceta jer oni onako pijani nisu mogli da shvate kako to da ja napustam Bat za pola sata. to je za njih zvucalo besmisleno jer oni su tu ceo zivot. rekli su mi da misle da sam ja donela sunce u grad jer je juce bio grozan dan. veoma srdacno sam se poszdravila sa veselom Henrijetom, a njen brat me je uhvatio za nogu i pitao me da li bih mozda htela da ostanem sa njim u Batu i ponudio mi smestaj u svojoj kuci na najmanje deset godina. kao glavni adut je naveo to da ima dve kokoske i zeca. ljubazno se zhvalih i odbih ponudu. suluda neka batska druzina. setila sam se i Klajda, prijatelja Eleonorinog tate Dzejmsa koji se upoznao sa mnom ovako: Hello Ivana, nice to meet you, so you came all the way from Belgrade for this lunch in Petersfield today? i came from Bath. ipak nema sanse da ikad zaboravim Klajda iz Bata i njegova vintage kola sa vintage koferima u gepeku.
tako se i zavrsilo nase putesestvije u divlji Bat. u London smo se vratili kasno i zatekli ga onakvog kakvog smo ga jutros i ostavili – mokrog. kazu da je ceo dan bio takav. bez kapi sunca. i Dejvida sam zatekla onakvog kakvog sam ga ostavila – udobnog i ljupkog. bacila sam se na krevet srecna. ovih dana uopste nisam u fazonu da razmisljam. ni o cemu. ni da brinem ni da planiram. samo zivim trenutak. svaki trenutak onakav kakav je. i svidja mi se taj diskontinuitet.

david 2

udjem u sobu i raspakujem se. soba je tako Hampstead. i tako je ja. pogledam se u ogledalu i pomislim kako mi soba dobro stoji. bah, nigde mi se ne mice odavde, pomislih, ostacu tu i proucavacu Deleuzea. ali 'oces vraga. otvorim to vino iz Marks end Spensera. ali... imbecilne zene – jednostavno ne umeju da otvore bocu vina. jos sam uzela ono sto nema pampur, jer iako imam otvarac, znam da necu uspeti. ali ova boca se otvara tako sto odvrnes zatvarac. medjutim ja naravno e uspevam da ODVRNEM cep i sta uradim – uzmem makaze i ceciram cep. popijem casu vina i posaljem poruku. jebote. posaljem tu poruku sa postkodom i to kao – dodji. i posle nekog vremena, ne znam ni ja, on odgovara samo: “adresu”. i posle doda jos samo: “za 47”. i boze, posle jedno sat misteriozni posetilac stize. i ostaje tu i prespava tu. u Dejvidu. i malo je hrkao. naravno da opet nisam mogla da spavam. mislim, kao i svake noci, budim se svako malo i pitam se kad ce jutro. on uvek ima odelo i kravatu kao da nesto ozbiljno radi. niko ne zna sta on radi, niti sta ce mu odelo i kravata, ali dobro. mislim da smo zakljucili da je jutro oko deset. obukao je odelo i stavio kravatu ali samo da bismo otisli negde napolje i nesto pojeli. jeste da je praznik, ali sve je bilo otvoreno. taj konzumerizam u Londonu. nikad nema odmora. odvedoh ga u Holly Bush, ali mesto je bilo zatvoreno. sedosmo u onaj neki vec lokal koji god u ulici gde je Pantameters. mirno mesto. konobar je navalio s onom varijantom: znate supa ovog dana nam je od paradajza. i ovaj naruci supu. pita gde je napravljena i kelner mu odgovara kako je sveza, iz domace kujne. ali on nije zadovoljan i pita: jel imate neku iz podruma... e steta, voleo bih da probam jednu supu iz vaseg podruma. i ja pojedoh omlet sa lososom, a on tu supu. mislim, nije kao da smo seli u Kofi Kap, ali ne mozes da imas i dobar obrok i da sedis u dobroj ulici. biraj. neverovatno kako se Bog nije smilovao Englezima i svima ostalima u zemlji, te je za bank holliday priredio kisurinu. danasnji dan je bio bez trunke sunca. meni to naravno uopste ne smeta. bili smo u fazonu – ocemo u Heath, ali kisa je stvarno bila uporna – pouring. posle dorucka smo jednostavno posetili sve butike u High Streetu. Kurt Geiger, Nicole Farhi, Hobbs, ovo-ono. Usli smo naravno i u Community Center i kao for a razmatrali da kupimo neku od tih charity nebuloza. svratili smo i u Food market da blenemo u jastoge i krabe. krenuli smo prema parku jer sam ja bila u fazonu da ce kisa prestati dok stignemo do tamo. ali nije. Otisli smo do Wells Tavern. Tamo smo popili po pintu bitera Black Sheep. on je posle supe bio gladan pa je pojeo “meso na meso”, to jest burger od britanske govedine. na tom mestu smo dakle raspravljali o tome kako je OVDE sve lazno. cela ta engleska bajka koju sam ja kupila bud zasto. da ne ulazim dalje u ta subject, providna ili ne-providna bajka. pravio se da ne zna engleski, pa sam ja prevodila konobarima.
kisa je i dalje pljustala kad smo izasli napolje. oh my god, it was pouring! izmislio je neku nebulozu da je ostavio “kesu” kod mene, mada nikakve kese nije bilo. ali razumem ga. i ja bih izmislila kesu da sam na njegovom mestu. tako da smo se vratili nazad u Dejvida. i ostali u njemu do sedam uvece. ok, Dejvid je stavno neverovatna soba. on je onda otisao na Belsajz Park a ja ja sam otisla u Dalston kod Ursule po kljuc. nece biti lose da imam jos jedan stan na raspolaganju sledece nedelje – Hendon me je stvarno ubio u pojam. mislim da i ako mi bude ocajnicki falila neka stvar iz stana – nema sanse da odem po nju. zivecu bez nje. dakle, Dalston je izgledao pusto, ali meni to nije bilo vazno. Manja je pricala o tome kako je danas trebalo da uci, ali je umesto toga radila razne “random” stvari. kad je Ursula dosla, spremila je pastu za veceru i nekako sam morala da ostanem tu sto mi je prijalo. saopstila mi je da grupa Skart ima izlozbu ovde, na Betnal Greenu negde. prijalo mi je njeno drustvo i taj njen smisao za humor. mislim da sam popusila jedno 5 cigareta tu. ponudile su mi da ostanem jos i radim zajedno sa njima, ali ja sam silno zelela da se vratim u Hampstead i samujem u njemu bar malo. Kad sam se vratila u Dejvida, shvatila sam da se re-koserovao i da je samo moj, bez ostataka tudjeg prisustva u njemu. sjajno je izgledao, moram da kazem. dokrajcih vino, popusih jednu cigaretu u dvoristu i legoh da spavam jer sutra idem u Bath i moram da sam na stanici Highbury&Islington u cik zore. da budem precizna u 7 i 30.

DAVID

lokacija: Hampstead, NW3 1SY
soba: David, New York. double room, private facilities.
boja: plava
kupatilo: ovo nije orman slozili bi se Fuko i Magrit. stvar je slicna kao sa njihovom lulom jer ono sto u ovoj sobi izgleda kao stari plavi drveni orman nije nikakav orman nego kupatilo. mini kupatilo ali neverovatno sta sve staje u njega: tus, klozetska solja, lavabo, susionik za ves na rasklapanje, tabla za peglanje na rasklapanje, polica za case i solje, toaletni ormaric sa uvelicavajucim ogledalom na rasklapanje i fenom, keramicka posuda za otpatke, ogledalo, nekoliko rucki za peskire, vaga i metalni stalak za toalet papir. tu su i dva mala prozora.
orman: e sad, ono sto na prvi pogled izgleda kao frizider nije nikakav frizider nego je to orman, dok se frizider nalazi ispod televizora sa dvd plejerom.
sto: na radnom stolu je telefon, moj privatni lap top, casa, solja, Nestle ne-koser kafa, Cadbury teglica sa vrecicama caja, posuda sa secerom, metalni tanjiric u obliku cajnika za odlaganje iskoriscenih vrecica sa cajem, plastificirani kucni red, brosura Burgh House, brosura London Walks i kljuc od sobe sa priveskom-etiketom Abercrombie&Fitch. tu su i dve rasklimatane stare drvene stolice.
kada: u gornjem levom uglu sobe je plava kada na niskom praktikablu poplocanom crno-belim plocicama. dve slavine, razume se – hot i cold, a tu je i metalni grejac za kadu kao i drzac za peskire.
kamin: ispred kamina je cetvrtasti jastuk prekriven kariranom plavo-belom prostirkom velicine – taman da se dvoje stisnu. iznad kamina je ogledalo, a na kaminu su sledece stvari: plava boca od losiona Neal's Yard Remedies, tri plavo-bele porculanske holandske kucice, minijaturna plava drvena stolicica sa figurinom zirafe na njoj, minijaturni posluzavnik sa motivom devojke sa bisernom mindjusom, jedan plavo-beli porculanski tanjir sa cvetnim motivima, jedan plavi cajnik, uramljena plavo-bela grafika sa motivom ptice na grani koja podseca na dizajn viktorijanskih plocica, jedna plava keramicka plocica, dva stara termometra u drvenim ramovima, plavi cajnik, plava metalna kutija skotskog keksa shortbread prizvodjaca Shotbread House of Edinburgh, roman Tulip Fever od Deborah Moggach, plavo-beli keramicki tanjir na kome pise: “Van het concert des levens krijgt neimand een program”, keramicka plavo-bela kutija na kojoj pise: “Selon l'oiseau le nid selon la famme le logis”, dve metalne plavo-bele kutijice bombona proizvodjaca Roomboter Babbelaars sa nacrtanim vetranjacama i plavo-bela keramicka cinijica sa nacrtanim amorom koji odapinje strelicu.
kovceg: uza zid pored vrata stoji stari putni kovceg koji je ocito pripadao nekom od predaka gazdarice Ane Marije Van Der Mer. na njemu je etiketa na kojoj pise: “tourist class, holland – america lines, to be delivered to pier foot to fifth street hoboken n.j. passengers should claim their baggage from the baggage master before boarding the steamer”. kovceg je zakljucan.
krevet: krevet je metalni, plavi sa plavom prugastom posteljinom. pored je drvena stolica na kojoj se nalazi gomilica magazina: Vogue, In Style, Wallpaper i Living Etc.
pod: na drvenom podu je mala plava prostirka i moje nove ljubicaste Hobbs baletanke koje sam morala da kupim jer su mi se stare bas jutros raspale. napomena: stare su bile plave.
prozor: veliki dupli plavi prozor gleda na Kemplay Road. izvrstan pogled na iz nepoznatih razloga meni fascinantnu kucu broj 3 u cijem potkrovlju nocu vecito gori svetlo.

jedan vanredan dan

utorak je bio potpuno nenormalan. danas je poceo passover pa je juce bio taj cudan prelazan dan izmedju kosera i superkosera. koser hrana se jede iz plasticnih tanjirica koje se bacaju. na kraju dana se sve zamenjuje za super koser hranu i pice, escajg, posudje i ostalo. obicna koser hrana se pakuje u kutije i iznajmljuje nekome ko ce da je cuva dok ne prodje praznik jer Jevreji ne smeju u vreme tog pesaha ni da poseduju ono sto nije koser za pesah. Postoji cak i super koser Nestle kafa. Izgleda normalno sem sto pozadi ima nekih nebuloza na hebrejskom i ogroman natpis “kosher for passover”. mama Tapnak je ceo dan superkoserovala posudje koje moze da se “prenese” u passover, a ta radnja se svodi na prelivanje stvari kljucalom vodom. iz elektricnog ketla, naravno. juce nije bilo posudja iz kog je bilo moguce spremiti obicnu koser kafu, a kompleti za koser kafu jos nisu bili spremni tako da sam u cik zore otisla da se kofeinom napojim negde napolju. jedino sto je radilo pre devet je fensi restoran Orly's i jedna od onih vasljivih jevrejskih kafedzinica u kojima ima fast fud koser hrane i pica. opredelila sam se za drugu varijantu da bih mogla da iznesem svoj kofein i konzumiram ga u kombinaciji s nikotinom napolju – u parku. dok posten svet dzogira ili zuri na posao. jer ne treba da napominjem da sam apsolutno jedini frik koji je pusio u parku u osam ujutro. bio je tu jedan ludak koji je vezbao tai ci ili vec neku istocnjacku vestinu reklo bi se jer je bio u polu-cucnju stao uz drvo i drzao ruke gore. ali cak je i ta njegova idiotska poza delovala normalnije od mog sedenja i pusenja. takvi su obicaji u Hendonu
u podne sam opet bila u parku, ali sa decacima na pikniku. ne ozbiljno, ta jevrejska deca su stvarno fina. neshvatljivo lepo vaspitana, krotka, ljupka i dobrocudna. trebalo je nositi dosta stvari u park, a oni su se toliko lomili da mene rasterete sto je moguce vise, da su sebe pretovarali. nisu se videli od stvari. morala sam da se otimam s njima za kese. naravno, cim smo stigli u park, srucili smo se pod neko drvo da jedemo. imali smo pita hleb, falafele i krastavac. pravedno su medjusobno razbrojali i podelili komade hrane. nisam htela da se mesam dok nesto ne zabrljaju, samo sam pazljivo pratila. neverovartno s kakvom preciznoscu su obavili taj rucak. posle su takodje sami uzeli voce, razdelili i pojeli. i dalje ne znam od cega se pravi ta bljuvotina od falafela. glavno da je koser. dan je bio fenomenalan mada hladan. duvao je neki vetar s okeana jer se vrlo jako osecao onaj sladak ostrvski miris. oblaci su bili ogromni i lepo rasporedjeni, a nebo izmedju njih jarko plavo. svetlost je jako lepo padala i dosla je do izrazaja ona drecavo zelena trava i crvene kuce od cigle sa belim prozorima. e to je ta prava razglednica Engleske. decaci su spontano poceli da posmatraju i komentarisu oblake. uopste nisu u fazonu da pricaju o kolima ili ogovaraju nekog. njih stvarno zanimaju oblaci i takve stvari. otkrili su mi da je Eli ekspert za posmatranje oblaka pa je on i zapoceo debatu. zucno su raspravljali da li ono tamo kit ili delfin demonstrirajuci svoje znanje iz zoologije. onda su igralis frizbi oko pola sata, a ja sam sedela pod drvetom i citala “Easy living” taj lakostivni casopis za svaku englesku zenu. odabrala sam da prvo procitam onaj deo o uredjenju domova koji je bio potpuno engleski i pun slika nekih cudesnih enterijera jedne kuce u Kostvoldsu. taj miris koji mi se vec bio skroz uvukao u kozu tako da su mi ruke imale aromu ostrva, savrseno se uklapao u clanak i tako sam nacisto odlutala u mislima u neku bajku o spokojnom porodicnom zivotu jedne engleske provincijalke. sto inace radim po malo svaki dan jer citam roman “The Diary of a Provincial Lady”od E.M. Delafield u tjubu. sto neko rece, bez knjige si u Londonu kao go, jer svako putovanje traje celu vecnost. gde god da krenes razdaljine su ogromne. onda smo se pokupili sa spota za frizbi i otisli do terena za kosarku. tu sam im obezbedila jedan kos jer su decaci toliko fini da nikad ne bi pitali tu matoru stoku koja je naravno okupirala sve terene da ih malo pusti da se igraju. posto su se zaneli u taj posao s loptom, ja opet otputovah u casopis i to u sektor o odmorima, te se pozabavih planiranjem letovanja u Toskani kao da stvarno mislim da idem tamo. razmotrila sam cene i lokacije, pansione i restorane i dosla do zakljucka da je najbolje mesto za odmor neki Tenuta di Pieve a Celle, nekakvo kao rajsko ostrvo. posto im je uporno promasivanje kosa dosadilo, svratili smo na sok u takozvani Hendon Park Caffe. uzeli smo 4 komada onih malih sokova na slamku koji izgledaju isto kao oni iz maksija samo imaju potpuno drugi ukus – realniji i bolji a na kutiji pise da sok sadrzi voca za jedan deo one cuvene five a day kvote koju treba ispuniti. vratili smo se na teren, ali decaci nisu imali pojma sta hoce da rade. imali smo jos sat ipo. resila sam da im pomognem da osmisle plan i dogovorili smo se da 45 minuta budemo tu na terenu i jos 45 dole na poljani za frizbi. ali niko vise nije hteo da se bakce sa loptom tako da su krenuli da se penju po kosu pa sam morala da ih ljubazno zamolim da se skinu odatle. mada dok sam ja shvatila sta se dogadja Eli je vec bio tri metra iznad zemlje, na vrh ograde i visio odozgo. eto to je taj problem s Elijem – on stalno odnekud visi. stavise, retko ga mozes videti na zemlji. kad se zavrsi rucak ili vecera, obavezno se penje na orman gde stoje slatkisi pa tamo i posedi dok ne pojede. u dvoristu je vecito na krovu garaze, a jednom sam ga videla kako leti na vratima gepeka od kombija: pokusao da ih zatvori pa nesto nije uspeo i odleteo s njima gore. kad lopta iz dvorista ode kod komsija, Eli, razume se, preskace visoku ogradu i spasava je. jednom se bio okacio i na drvo, i to na neku granu koja je na oko metar iznad nivoa krova kuce. nikad doduse nije pao niotkud pa mu roditelji dozvoljavaju da se penje kojekuda. dakle posto sam ih sve spustila s ograde terena za kosarku dogovorili smo se da ipak predejemo na frizbi. taj frizbi sto su poneli je vrlo dobar i jako skup, supalj i mnogo dobro leti, ali problem je sto ga je tesko kontrolisati. dobacivali smo se neko vreme a onda je naravno zavrsio na nekom drvetu. pre svega zabrinuti sto, ukoliko se frizbi ne spasi, moze da se kaze da su ostavili 10 funti na drvetu u Hendon parku, decaci su se bacili na debatu koju strategiju primeniti. mali Jevreji su veoma svesni novca i stalno misle o stednji. Eli je naravno pokusao da se popne na drvo, ali sam ga sprecila. onda se izuo s idejom da baca cipele u vis dok ne poljulja granu s frizbijem. skrenula sam mu paznju da moze da ostane bez obuce sto znaci jos 10 funti gubitka. obuo se. Leor je onda krenuo da bacaka kosarkasku loptu u vis a mi smo ga posmatrali i navijali. islo mu je dosta lose, ali postojala je nada da ce dobaciti. posle pola sata je uspelo i frizbi je - PAO.
sve u svemu izlet u park je bio dobar. odlican.
posle toga je usledila jos jedna potpuna nenormalnost. otisla sam u Richmond da sa Iksijem i Riksijem – da konacno posetim i neko pozoriste. posto jos uvek nisam uvazila preporuke gospodina iz Kofi Kapa koji mi je dostavio opsirnu listu, doduse. teatar se zove The Orange Tree i nalazi se odmah kod istoimenog paba sto je dakle izvrsna lokacija. karta je kostala – kol'ko das, tako da smo jeftino prosli. u trku sam pojela i jedan sendvic od, citiram, fine britanske sunke, sta god to znacilo. a kupljen je naravno u Marks end Spenser Simpli Fud radnji, a gde bi drugo jer gde god ima Simpli Fud, a ti ga nikad ne zaobidji – moj je moto (i tu treba dodati: narocito kad imas para kupi freshly churned english butter, fini okrugli ovciji sirac, cabatu i maslinke, a moze i sta god drugo). nego posle sendvica je dosao red na pozoriste gde se davala predstava The Story of Vasko. boze kakav rubbish. ocajan komad, nikad gori nije napisan. ali glumci sjajni, superb. tako da je ipak imalo sta da se gleda. a na galeriji preko puta nas sedeo neki momak, isti jedan od glumaca, pa smo zakljucili da mu je brat. sto se tice ostatka publike, zanimljivo je istaci da je ekipa bila ali u potpunosti penzionerska. i svi su buljili u nas u stilu: gubite se mladi, ovo je nas teatar, tu mi dolazimo kad 'ocemo negde da izadjemo, sta sad vi tu trazite, idite u istocni London pa se drogirajte do mile volje. osmotrila sam sve ljude u publici i neverovatno kako su izgledali: kao da su iz iste porodice. na pauzi smo se osmelili da pridjemo sanku. ona gomila razrogacenih ociju nas je sve vreme mentalno streljala. mislim, lako je Pitu Tauzendu da zivi u onoj kucerini u tom predivnom kraju grada (hvala Oliveru sto mi je pokazao njegov zamak, sve pabove, jelene i ostale znamenitosti Ricmonda) ali on je star covek. sta li mladi rade tu, daleko od civilizacije... pa ipak ja obozavam Ricmond. ponekad.
u povratku kuci, boze vec je bila ponoc, ja se setih da sam mrtva gladna a kod kuce nema NISTA za jelo do sutra kad pocinje passover. te izadjoh na Belsajz Parku i najbrze na svetu progutah najvece fast fud djubre – anti-koser piletinu takozvani ka ef ce. masno, krckavo i povrh svega jos i sa barbekju sosom. i mislim se nesto: ma bas me bre briga, vazno je da je ukusno. i tako stalno jedem kao zdravu hranu i smrsala sam valjda deset kilograma. nije ta vecera bila losa, narocito napolju dok se i dalje sirio taj opojni miris ostrva (neki misle da sam luda i da Engleska nema nikakav miris, ali bojim se da nisu u pravu).

goodge street, curtain road i okolo

Prvi put u zivotu videh Goodge Street a nebrojeno puta sam prosla ispod njega. potpuno leva ulica negde izmedju Oksford i Voren Strita. ni ovakva ni onakva. zanimljiva je to ulica. ne umem da objasnim ali potpuno je posebna i nacisto odudara od svih onih kojima je okruzena.
zanimljivo je kad za dorucak jedes pahuljice. ja recimo ogladnim tacno dva sata posle takvog dorucka. posle tri sam vec mrtva gladna i onda spremim drugi dorucak. ozbiljniji. ali super su pahuljice. cheerios stvarno prezirem – tako su ogavne, boze al su ogavne. ne mogu da potonu uopste jer su suplje iznutra. glupace. ali ima pregrst vrsta u koser cupboardu tako da svaki dan moze da se menja. te all bran, te crunchy nut, te ovo te ono. znam samo da moram da jedem pahuljice ujutro jer treba da ispunim kvotu od five a day sto je dnevni unos povrca i voca u organizam koji je propisan u velikoj britaniji. ne da ce me imigraciono pitati koliko sam cega pojela, ali ta pravila o recikliranju i zdravoj ishrani covek jednostavno usvoji. za drugi dorucak przim ili kuvam jaja, mazem humus na crni hleb ili prozdirem pickles with cheese ili tako vec nesto., a obavezno tome svemu dodam neku vocku. ove nedelje je Tesco shopping stigao ranije jer plan da otarase ne-passover hranu ranije nije uspeo nego se tome nasuprot dogodilo da je nestala sva hrana iz kuce. tako da su fino narucili nove zalihe sto je mene onako narocito obradovalo. posebno testenina s cherry paradajzom prelivena najfinijim maslinovim uljem i zacinima. cela mistika italijanske kujne je u engleskoj razbijena jer ono sto u Rimu ili Firenci dobijes kao sakralni obrok ovde spremis za pet minuta sam, jer ima da se kupe tacno te mesavine zacina koje italijani cuvaju u tajnosti kao fora - njihovi tajni miksevi. vazi. eto meni paste oridjinale iz mikrotaloasne. Mislim, da se razumemo – mrzim tesco iz dubine duse. mrzim ga k'o maxi. ali sta cu kad se koseri snabdevaju tamo. tesco zacini, tesco wc papir, tesco so, tesco povrce, tesco testenina. nema pomoci.
vreme je ovih dana sto kaze Corinne “miserable in the morning” ali onda od podneva postaje “nice and sunny”. postoji ta pravilnost ovde: danima biva isto, vreme se nekako zainati pa tera sve jednako, jednako, a onda odjednom promeni plocu. tako da je ove nedelje bio hit: bedna 'ladna jutra i cudesno topla i suncana popodneva. cini mi se da ce posle ovog perioda opet histerija s kisom. mozda vec od ponedeljka.
na festivalu dokumentarnog filma me je oborio s nogu jedan film o zivotu onih ljudi sto upravljaju kranovima u Londonu. kao prvo, stalno razmisljam o tome kako je ovaj grad jedan totalni krs, gledano odozgo. to mi je postalo jasno jos davno, kad sam ga posmatrala sa Primroz Hila. haoticno izgleda. neprivlacno. London je dobar kad si u njegovoj ravni i kad vidis cigle. onog trenutka kad se uzdignes toliko da se pojedinacne cigle vise ne razaznaju, gubi se njegov identitet. sa visine se odmah uoce ti kranovi. pojma nemam zasto uglavnom, ja sam mislila da se kranovima upravlja odozdo, sa zemlje. nije mi palo na pamet da mozda neki jadnik po ceo dan visi gore i vozika ono cudo. i ispade stvarno je tako. sto je najgore, taj je posao usporen i dosadan. sam si u vazduhu u nekoj staklenoj kutiji i imas vremena da razmisljas o svemu. kazu da posao nije za psihicki labilne i osetljive. ali najzanimljivije od svega i ono sto ne samo meni nego vecini ludi nikad jebeno nije palo na pamet, to je da ti ljudi gore non stop bulje u nas dole. stacionirani su na razlicitim visinama i da, koriste i dvoglede. pa sami su priznali. dosadno im. mislis da si sam, a ono krandzija te gleda. dakle u drustvu kontrole stvarno najbukvalnije svako svakog kontrolise jer to na sve strane omogucava savremena tehnologija i razne naprave, eto cak i ti kranovi. ok znaci prosecnog Londonca svakodnevno posmatra najmanje: CCTV, satelit, tesco kamera, njegova sopstvena kucna kamera i vozac krana. sve u svemu film je neverovatno lep, a posle projekcije je bila tribina na kojoj su osim autora i onog klovna od moderatora govorili i sami vozaci kranova. stalno svima pokusavam da objasnim kako je ovo drzava pre-inteligentnih ljudi jer cak su i ti vozaci kranova toliko pametno govorili da je to porazavajuce. dakle izgovarali su tako mudre stvari da su cak ispali inteligentniji od autorke koja se ruku na srce nije trudila da ostavi utisak jer je svesna da je film suvise dobar da bi tu imalo sta da se vise doda. a i delovala je pospano.
neke festivalske projekcije su odrzane u hotelima sto je bez veze zbog ustogljene atmosfere, ali za mene zanimljivo jer inace ne bih isla u sam centar grada. presekoh cak i sam Pikadili cirkus koji inace uopste ne podnosim, ali da vidis, kad covek zuri i zna gde ide, moze i da prezivi taj uzas. ni Soho nikad nisam mnogo volela, ali obistinise se reci koje neko jednom izgovori – kad imas neki dobar razlog da ides u Soho, to jos moze da bude i dobar kraj. tako se ja napih u Sohou pa odgledah film o tome sta bi bilo sa Vijetnamom da Kenedija nisu ubili. i na kraju ne uspedoh da shvatim sta bi bilo da Kenedija ne upucase, ali poruka je ocito da je on pozitivac i da je bio ekspert za sprecavanje ratova. najvise me je pogodila recenica koja se na kraju pojavila kao neka pouka: kad se istorija ponovi cena poraste duplo – rece neko anoniman. to me je podsetilo na moju licnu istoriiju i greske koje sama pravim pa rekoh sebi: to je dakle razlog zasto sam gledala ovaj film. ok, moram da pazim da vise nikad ne ponovim staru gresku jer kao sto se da primetiti – cena se stalno duplira i u jednom trenutku stvar toliko poskupi da vise NEMA TIH PARA. jednostavno ostanes kratak.
ludilo u Shoreditchu za vikend. bar do bara, guzva do guzve, Hoxton square, Hhoreditch High Street, Kingsland Street, Curtain Road. nekako ok, ali i to ume da dosadi. ipak, nije mi dosadilo ni malo. valjda zato sto se barovi jos uvek ne ponavljaju. mislim, par puta su se ponovili i imala sam taj osecaj teskobe. pa ipak ima ih stvarno mnogo. alkohol klizi, napolju mirise, unutra je ludacka muzika ...... ne znam, stvarno nemam pojma s kim pricam, s kim plesem, s kim se vracam kuci. to su ona stanja kad mi ispadne tasna na londonsku kaldrmu, a ja je tuzno gledam i mislim se sto ne umem da se drzim pod kontrolom. ili stojim napolju, ispred nekog kluba i pusim cigaretu i pojma nemam gde mi je kuca. bila je jedna proslava rodjendana i prolivao se sampanjac, sekla se torta. ja ne znam ni kome je tacno rodjendan, ali torta je sjajna. gledam u balon na kome je napisano ime slavljenice i pitam sve redom ko je Kristina. ok, cestitah Kristini. a fora je u tome da je imala na sebi crvenu haljinu i krunu na glavi. mogla sam bas i da pogodim na prvi pogled. ne, ozbiljno, Christina je rodjakina drugarica, ali u toj guzvi ko vise zna i zasto je dosao.zanimljivo je sto u Londonu svako vece mozes negde da cujes Bitlse. svako vece. i nikad nikom nisu dosadili.