vikend u londonu je, bar za anu horor, jedna bitka za kretanje u suprotnom pravcu. bez svake sumnje, mnogi su u tom gradu vecito vodili tu istu bitku. da se razumemo, misli se na kretanje onim dzadama kojima se redje ide. london je jedno prenaseljeno selo i svi rade iste stvari. kad je vikend bude ponajgore jer tad svi hoce da se zabavljaju. e hoces i ti, u tome je zez. gde god da krenes naidjes na guzvu i nigde "nema mesta". jedino moguce resenje je da se ponasas suprotno.
na primer, ako je lepo vreme svi hoce da idu u park. a ti onda odes u biblioteku. ili, ako je jako sunce, svi hoce u hlad. a ti odes na poljanu u parku koja je sva pod suncem bez trunke hlada - i budes sam. ako je kisa i 'ladno, niko nece hteti da sedne u kafansku bastu - a ti fino imas dzemper i kisni mantil, pa si opremljen da boravis napolju. ako svi hoce da bleje u finim kafeima gde je dobra klopa, a ti lepo doruckujes kod kuce i pijes kafu u kafeu gde je losa klopa, ali imas izvanrednu poziciju, sam si i boli te bas sto im je omlet splacina. sem toga, vikendom kad je lepo vreme,niko nece u bioskop. a ti bas to imas u vidu pa odgledas neki dobar film. a ako govorimo o izlascima, onda je najbolja strategija da izlazis radnim danima, a vikend ostavis rulji. samo treba da znas gde se radnim danima moze izlaziti, sto je ozbiljna nauka, ali isplati se uputiti se u nju.
u tom kretanju u suprotnom pravcu, ponekad prodjes bolje nego svi ostali, ponekad najebes, ali uvek imas taj svoj prostor, sto je glavno. ne osecas se izjebano i stesnjeno.
U Hamstedu recimo vikendom preko dana postoji problem s najezdom bogatih ljudi sa psima i decom na sve lokacije. "Sta nije u redu Edvarde", pita covek bebu koja place u kolicima. "Arture, uzmi svoju lutku, kako to mislis ne svidja ti se, to je tvoja lutka, necu valjda ja da je nosim, Arture!" U Hamstedu se sva deca i svi psi zovu Artur ili Edvard ili Elizabeta ili vec tako nekako. I svi oni bivaju izvedeni u park, u pab ili u kafe. To je prosto da poludis. ne zna se da li je gore kad je lepo ili kad je ruzno vreme. jer ako je kisa, onda su svi Arturi i Edvardi unutra, a ako je lepo vreme, onda su napolju. dakle, tacno tamo gde bi i ti rado bio, ali - nema mesta. Ako na primer ugrabis mesto, onda mozes da racunas da je izvesno da ce ti neki Edvard ili Artur lizati nogu, dok ce drugi da te iritira visokofrekventnom drekom. Sem dakle, ako ne smislis kako da eskiviras to drustvo.
Sunday, 5 July 2009
The next station is Old Street...
u Londonu covek biva prinudjen da racuna sve u minut. znaci, jedan jedini minut pravi veliku razliku. a onda shvatis da ti se minuti na kvarno stalno nekako oduzimaju. sve se zatvara na vreme - u 5, u 6, u 7, u 8, u 9, u 10, u 11, u 12, u 12:30, u 1. sve pocinje na vreme - u 7, u 8, u 9, u 10, u 11, u 2, u 1, u 2, u 3, u 4, u 5, u 6, u 6:30, u 7, u 8, u 9, u 10, u 11, u 12. ali sve je nekako protiv toga da stignes na vreme. i sve je protiv toga da zaspis na vreme sto automatski znaci da imas manje sanse da se probudis na vreme i tako redom.
uzmimo na primer tjub. po satu na stanicama tjuba mozes slobodno da navijes svoj casovnik. nista nije tacnije od toga. ali. ali. avaj. kaze tebi glas: "The next train to Morden via Bank will arrive in two minutes. i ti kao som poverujes. na stanici Hampstead je tacno 17 i 15. ti racunas da ces na stanicu Old Strit stici za tacno 27 minuta. ali to nije istina. dakle u 17 i 17 voz tek ulazi na stanicu. on tada nije vec stigao, nego je tek poceo da pristize. vrata se otvaraju dva minuta ranije, a zatvaraju jos jedan minut kasnije. dakle, sve u svemu, ti sa stanice Hampstead kreces u 17 i 20, a ne u 17 i 17. izduvao si ga da stignes na vreme, ako si racunao u minut, prema redu voznje. da ne pricam da ne mozes cak ni da racunas da ako krenes iz Hampsteada u toliko i toliko, za pola sata si na Old Stritu. Kurac. Trea ti minimum minut ipo, a maksimum dva ipo minuta da uopste stignes do perona, od trenutka kad si zakoracio na tjub stanicu Hampstead, koja je inace najdublje ukopana od svih u gradu i do nje vode 4 potpuno nepouzdana i sablasna lifta.
e sad, kad jednom covek sve to provali, kad ukaci da na stanici Camden Town vozovi vecito zastaju i na sve dosada pomenute vremeske troskove doda jos tri minuta blejanja na Kamden Taunu, onda to nije sve. Uvek, ali uvek moze jos nesto neplanirano da se dogodi i da usere racunicu nacisto.
"This train is not able to depart due to a signal failure at Elefant and Castle. We are held here until futher notice. Thank you for your patience". Ponekad, kad covek najmanje ocekuje, ali u sustini prilicno cesto, dogodi se takav kiks sa londonskim saobracajem, da si ostavljen u apsolutno nemogucoj situiaciji. Ako si racunao da ces na Old Strit stici za pola sata metroom i tacno toliko odvojio, sjeb'o si se. Kad se voz iz cista mira zaustavi nit ti je da cekas, nit ti je da izadjes na ulicu i cekas autobus. jer autobus je tek fenomenalan. Duzinu jedne metro stanice predjes za otrilike sat vise nego metroom. ili kad bismo se jednostavnije izrazavali - za jednu metro stanicu ti je realno potrebno oko sat vremena ako ides autobusom. sto manje zise znaci da ako si krenuo nekud metroom racunajuci sve knap, onda garantovano kasnis oko sat ako se bilo sta skenja i svedes se na bas. eto. pa dal' te cekao posao, decko, zurka, banka ili lekarski pregled koji je nacinculiran u sekund... sjeb'o si se skroz. "Thank you for your patience"... ma pusi kurac, mislim se nesto
uzmimo na primer tjub. po satu na stanicama tjuba mozes slobodno da navijes svoj casovnik. nista nije tacnije od toga. ali. ali. avaj. kaze tebi glas: "The next train to Morden via Bank will arrive in two minutes. i ti kao som poverujes. na stanici Hampstead je tacno 17 i 15. ti racunas da ces na stanicu Old Strit stici za tacno 27 minuta. ali to nije istina. dakle u 17 i 17 voz tek ulazi na stanicu. on tada nije vec stigao, nego je tek poceo da pristize. vrata se otvaraju dva minuta ranije, a zatvaraju jos jedan minut kasnije. dakle, sve u svemu, ti sa stanice Hampstead kreces u 17 i 20, a ne u 17 i 17. izduvao si ga da stignes na vreme, ako si racunao u minut, prema redu voznje. da ne pricam da ne mozes cak ni da racunas da ako krenes iz Hampsteada u toliko i toliko, za pola sata si na Old Stritu. Kurac. Trea ti minimum minut ipo, a maksimum dva ipo minuta da uopste stignes do perona, od trenutka kad si zakoracio na tjub stanicu Hampstead, koja je inace najdublje ukopana od svih u gradu i do nje vode 4 potpuno nepouzdana i sablasna lifta.
e sad, kad jednom covek sve to provali, kad ukaci da na stanici Camden Town vozovi vecito zastaju i na sve dosada pomenute vremeske troskove doda jos tri minuta blejanja na Kamden Taunu, onda to nije sve. Uvek, ali uvek moze jos nesto neplanirano da se dogodi i da usere racunicu nacisto.
"This train is not able to depart due to a signal failure at Elefant and Castle. We are held here until futher notice. Thank you for your patience". Ponekad, kad covek najmanje ocekuje, ali u sustini prilicno cesto, dogodi se takav kiks sa londonskim saobracajem, da si ostavljen u apsolutno nemogucoj situiaciji. Ako si racunao da ces na Old Strit stici za pola sata metroom i tacno toliko odvojio, sjeb'o si se. Kad se voz iz cista mira zaustavi nit ti je da cekas, nit ti je da izadjes na ulicu i cekas autobus. jer autobus je tek fenomenalan. Duzinu jedne metro stanice predjes za otrilike sat vise nego metroom. ili kad bismo se jednostavnije izrazavali - za jednu metro stanicu ti je realno potrebno oko sat vremena ako ides autobusom. sto manje zise znaci da ako si krenuo nekud metroom racunajuci sve knap, onda garantovano kasnis oko sat ako se bilo sta skenja i svedes se na bas. eto. pa dal' te cekao posao, decko, zurka, banka ili lekarski pregled koji je nacinculiran u sekund... sjeb'o si se skroz. "Thank you for your patience"... ma pusi kurac, mislim se nesto
Sunday, 14 June 2009
delo psihopate
Gospodja Horor se, da budemo iskreni, bukvalno do ukrcavanja u avion dvoumila dal' da krene. Sta ju je spopalo, tesko je reci. Uglavnom ipak je otisla. Letela je Jatom. Dve stvari su je podstakle na razmisljanje. Raspale matore sjebane stjuardese i jadno posluzenje. Eto, mislila je o tome kako je to odlicna stvar. Bila je zadovoljna sto je ipak putovala sa tom kompanijom, a ne sa ba jer je dodjavola tamo sve savrseno. Svidelo joj se to sto je morala da se dovija da popakuje smece, to jest ostatke od te mizerne uzine u vidu sendvica sa margarinom, sirom, pilecim prsima i dva kolutica kiselog krastavca, case Zlatibor vode i jedne Noblice. Sve je popakovala u kutiju od sendvica, a da je to ba, dobila bi kao prvo mnogo bolje posluzenje, a kao drugo kesu za smece. Ta improvizacija bila je za nju u sustini blagotvorna. To je bilo ono ogranicenje zahvaljujuci kome. Zahvaljujuci kome. Mislim, ta recenica ne moze da se zavrsi jer bi zvucala previse zajebano.
Jos nesto, piljila je kroz prozor i analizirala sare raznih zemalja iz te pticje perspektive. Srbija je izgledala ovako: neke dziberske fleke bez ikakvog reda i sistema; Evropa je izgledala ovako: fini oblici, filigranski rad; Engleska je izgledala ovako: idiotski i sizofrenicarski kolaz od cigli, zelenih fleka i nekako nelogicnih sara terena za golf. Na sve to naravno ona jeziva besmislica: dok je eto iznad celog kontinenta bilo vedro, nad tim prokletim, ali prokletim ostrvom su visili jebeni oblaci. To majke mi mile deluje kao neki mentalni poremecaj. Kako sad moze jedna klimatska pojava da deluje kao mentalni poremecaj? Pa tako, lepo, kad covek pogleda Englesku, izgleda kao neka zemlja koju je napravio ludak. Uopste se ne bi reklo da je to deo planete, da je to delo Boga, da je to sranje uopste nastalo prirodnim putem. Reklo bi se brate, da je to neka budzevina psihopate, nakalemljena na zemljinu kuglu onako bez veze. Nesto skroz zaumno.
Posto je ostavila kofer, gdja Horor se sjurila u svoju kafanu. Da bi tamo zatekla novu situaciju u kojoj nema ni jednog njenog konobara. Za mesec dana su svi negde zapalili. "A sta se desilo s vasim starim osobljem?", pitala je. "Nemam pojma", dobila je odgovor od nekog novajlije. Sela je da pije i da pise. Pisala je vise da bi ispraznila mozak u kome se sve bilo vezalo u cvorove. Nadala se da ce se to nekako rasplesti kad izadje napolje. Ama vraga. Kolaricu panicu pletemo se samicu sami sebe zaplicemo sami sebe rasplicemo. Eto ta pesmica joj je pala na pamet kad je ispisala sve sto je imala. Na kraju se bila toliko napila da je dva puta kupila paklu cigareta jer je drugi put zaboravila da je prvog puta uopste bilo. Onda je potpuno besmisleno uprkos tome sto su padali mrak i kisa, sela u park, tamo kod onog jezerceta s patkama. Bila je ponela sendvic. nije mogla da ga pojede. Nista nije pojela od kako je doputovala. Pokusala je da ruca, ali to se zavrsilo tako sto joj se jelo zgadilo posle prvog zalogaja, te je sadrzaj iz tanjira srucila u kantu. Cudno, uvek je u Londonu bila gladna, ovog puta zeludac je resio da bojkotuje taj njen povratak.
Jos nesto, piljila je kroz prozor i analizirala sare raznih zemalja iz te pticje perspektive. Srbija je izgledala ovako: neke dziberske fleke bez ikakvog reda i sistema; Evropa je izgledala ovako: fini oblici, filigranski rad; Engleska je izgledala ovako: idiotski i sizofrenicarski kolaz od cigli, zelenih fleka i nekako nelogicnih sara terena za golf. Na sve to naravno ona jeziva besmislica: dok je eto iznad celog kontinenta bilo vedro, nad tim prokletim, ali prokletim ostrvom su visili jebeni oblaci. To majke mi mile deluje kao neki mentalni poremecaj. Kako sad moze jedna klimatska pojava da deluje kao mentalni poremecaj? Pa tako, lepo, kad covek pogleda Englesku, izgleda kao neka zemlja koju je napravio ludak. Uopste se ne bi reklo da je to deo planete, da je to delo Boga, da je to sranje uopste nastalo prirodnim putem. Reklo bi se brate, da je to neka budzevina psihopate, nakalemljena na zemljinu kuglu onako bez veze. Nesto skroz zaumno.
Posto je ostavila kofer, gdja Horor se sjurila u svoju kafanu. Da bi tamo zatekla novu situaciju u kojoj nema ni jednog njenog konobara. Za mesec dana su svi negde zapalili. "A sta se desilo s vasim starim osobljem?", pitala je. "Nemam pojma", dobila je odgovor od nekog novajlije. Sela je da pije i da pise. Pisala je vise da bi ispraznila mozak u kome se sve bilo vezalo u cvorove. Nadala se da ce se to nekako rasplesti kad izadje napolje. Ama vraga. Kolaricu panicu pletemo se samicu sami sebe zaplicemo sami sebe rasplicemo. Eto ta pesmica joj je pala na pamet kad je ispisala sve sto je imala. Na kraju se bila toliko napila da je dva puta kupila paklu cigareta jer je drugi put zaboravila da je prvog puta uopste bilo. Onda je potpuno besmisleno uprkos tome sto su padali mrak i kisa, sela u park, tamo kod onog jezerceta s patkama. Bila je ponela sendvic. nije mogla da ga pojede. Nista nije pojela od kako je doputovala. Pokusala je da ruca, ali to se zavrsilo tako sto joj se jelo zgadilo posle prvog zalogaja, te je sadrzaj iz tanjira srucila u kantu. Cudno, uvek je u Londonu bila gladna, ovog puta zeludac je resio da bojkotuje taj njen povratak.
Sunday, 10 May 2009
moja kafana
ana horor je uspela da uradi ono cega se sve vreme bojala: da prospe pivo po lap topu i udesi ga. knjigu je nastavila da pise u svesci sto je jedan opsti haos kome je potrebno ozbiljno redigovanje jer je odavno zaboravila kako se u stvari koriste sveska i olovka. prosto je polu pismena kad radi na taj nacin. i lupeta gluposti previse cesto.
incident sa lap topom se dogodio u njenoj kafani. njena kafana je pab Fimasons Arms, jedno fino mesto u Hampstedu. kao prvo, jasno je da mesto koje ona moze da onako za sebe etiketira kao moja kafana mora biti u Hampstedu. tu ona provodi prilicno vremena, kao sto je vec jasno. i tu za nju otprilike postoje tri moguce lokacije: park, pab i kofi kap. kofi kap je za ujutru za dorucak i kafu. park je za kad god nije kijamet. ali tu nema mnogo pesacenja. ima par spotova za citanje i pisanje do kojih se dodje, tu se odsedi i onda naravno u pab. tu je kao prvo ono poljance odmah desno kad se udje iz Vels Voka. Tu ima svoje parce trave, jednu omiljenu klupu i drvo koje je strasno zgodno za penjanje, tako da i baba moze da se uzvere, ima bogatu krosnju koja moze da sakrije oko desetak ljudi. tako da je je to u sustini jedno zgodno mesto za privatne zurke. drvo je, najozbiljnije, kao dnevna soba.
kad se sve sabere i oduzme u malom Hampstedu (misli se iskljucivo na onaj najlepsi i najpos deo) ima podosta pabova. ne moze tek tako da se uzme jedan i proglasi omiljenim. ana horor je dakle sedela po svim tim mestima redom i to naizmenicno. prvo je mislila da joj je omiljeno mesto Vels Tavern gde imaju biter Crna ovca. ali nekako atmosfera nije bas idealna. malo se covek tu oseca kao crna ovca a ni sam ne zna zasto. uglavnom to ne primecuje jer je fino pripit i obuzet sam sobom ili drustvo, novinama ili knjigom. ali u trenucima lucidnosti pokaze se da tu ima nesto sto nije bas kako treba. onda je bila na jednom rodjendanu u pabu koji se zove Sveti Zbun ili Holi Bus. mesto je na fenomenalnoj poziciji, nadomak tjub stanice, ali sakriveno na brdu. fenomenalan pogled, zgodne kucice, lepe male klupe ispred, savrseno strainski uredjen enterijer, izbor britanskih ejlova i bitera. ali majku mu, ni to nekako nije bas san snova. vrlo lepo i ususkano i sve, ali... na primer pice posle osam uvece ne sme da se iznese napolje. to je dosta veliki hendikep. pa to sto ispred ima samo dve klupe koje su uglavnom zauzete. nije bas raj ni za pusace ni za ljubitelje svezeg vazduha.
Pljoska ili Flask je takodje ozbiljno ljubak pab. onako fenomenalno uredjen, u lepo ulicici. ali slab izbor piva i sajdera, ogranicenje za pijenje napolju do devet uvece. sem toga ispred je svega tri ili cetiri stola. ne bas najbolje. ostala mesta nikad nisu bila u uzoj konkurenciji za najbolji pab, ali sluzila su svrsi. kad se covek krece od paba do paba, ni jedan u stvari nema ozbiljne mane. svuda je super.
malo po malo iskristalisalo se da je Frimasons Arms ubedljivo najjaci. te je tako ana horor to mesto proglasila svojom kancelarijom i svojom kafanom.
kao prvo, tu se sluzi Landlord Timoti Tejlor, njen omiljeni ejl. kad se istrose zalihe toga, ima alternativa u vidu London Prajda. Kad ni toga nema, sluzi se Aspal sajder, Anin svakako omiljeni. kad postoji raspolozenje i drustvo za koktele, izbor je maestralan i imaju koktel majstore, a izbor vina je fenomenalan. Dobre hrane i snekova ima u izobilju takodje pa je prosto sjajno kad civek tu ogladni od alkohola. prostor je ogroman i rastrkan. gotovo da se moze reci da tu ima nekoliko razlicitih lokala koji skoro pa nemaju nikakve veze jedan s drugim. tu su dve velike baste, jedna ispred i jedna potpuno zaklonjena od ulice, desno. onda ima bar koji je udoban kao dnevna soba, pa restoran iza. klonja je takodje fina.
razlog zasto je to za anu postala kancelarija su sofe, lampe i stekeri u baru. tu je ona svakodnevno po nekoliko sati pisala. dok jednog dana nije prolila Lendlord po tastaturi koja je momentalno ruknukla. odnela ju je da se prosusi u klonju. ali eto za sad je jedini bedak tog mesta upravo susilica za ruke. slabo radi. odatle je posle otisla na Klerkenvel i nastavila susenje u nekom velikom baru sto ima one ekspres susaljke koje za deset sekundi obave posao. ali ni to nije pomoglo, te je na kraju morala da proradi sveska.
ali sve to nije dovoljno sa se nesto nazove "moja kafana". moja kafana je dakle mesto na kom se covek nikad ne oseca nelagodno, cak ni kad tu satima pije sam, ni kad se besramno ljubaka s nekim, ni kad se unakazi od pica. to je mesto na kom ti konobar samo natoci bez reci, ne pita te sta ces, jer zna. ili samo upita: jel uobicajeno? anu horor definitivno svi kelneri znaju i znaju tacno kojim redosledom pije. ako nema ovoga onda daj ono. ili, popodne ovo, uvece ono. sve znaju. eto tako. nikad je niko nije pogledao poreko i uvek se ljubazno pozdrave s njom i pitaju je kako je. i nikad ne postavljaju suvisna pitanja. cak ni kad jednom nije mogla da ode posto je objavljen fajront pa su morali da je isteruju sve zajedno s relativno drskim gostom kog je dovela, nisu imali nista protiv nje. sta se jednom desilo, jednom se desilo da je ova sama sedela u zadnjem dvoristu i pisala i neka kokni banda je usla pa se izvinila sto ometa njen mir. ovo je moja basta znate, rekla im je, ali slobodno sedite i opustite se.
jos jedna stvar. Hampstead definitivno ima taj specifican slatkast miris. u tom pabu je onako vrlo intenzivan. svetlost je u svako doba perfektna i romanticna, atmosfera savrseno opustena, ekipa raznovrsna i dobrocudna, a drveni pod prijatno krcka i doprinosi tom utisku da je zapravo rec o privatnoj kuci, a ne o kafani.
incident sa lap topom se dogodio u njenoj kafani. njena kafana je pab Fimasons Arms, jedno fino mesto u Hampstedu. kao prvo, jasno je da mesto koje ona moze da onako za sebe etiketira kao moja kafana mora biti u Hampstedu. tu ona provodi prilicno vremena, kao sto je vec jasno. i tu za nju otprilike postoje tri moguce lokacije: park, pab i kofi kap. kofi kap je za ujutru za dorucak i kafu. park je za kad god nije kijamet. ali tu nema mnogo pesacenja. ima par spotova za citanje i pisanje do kojih se dodje, tu se odsedi i onda naravno u pab. tu je kao prvo ono poljance odmah desno kad se udje iz Vels Voka. Tu ima svoje parce trave, jednu omiljenu klupu i drvo koje je strasno zgodno za penjanje, tako da i baba moze da se uzvere, ima bogatu krosnju koja moze da sakrije oko desetak ljudi. tako da je je to u sustini jedno zgodno mesto za privatne zurke. drvo je, najozbiljnije, kao dnevna soba.
kad se sve sabere i oduzme u malom Hampstedu (misli se iskljucivo na onaj najlepsi i najpos deo) ima podosta pabova. ne moze tek tako da se uzme jedan i proglasi omiljenim. ana horor je dakle sedela po svim tim mestima redom i to naizmenicno. prvo je mislila da joj je omiljeno mesto Vels Tavern gde imaju biter Crna ovca. ali nekako atmosfera nije bas idealna. malo se covek tu oseca kao crna ovca a ni sam ne zna zasto. uglavnom to ne primecuje jer je fino pripit i obuzet sam sobom ili drustvo, novinama ili knjigom. ali u trenucima lucidnosti pokaze se da tu ima nesto sto nije bas kako treba. onda je bila na jednom rodjendanu u pabu koji se zove Sveti Zbun ili Holi Bus. mesto je na fenomenalnoj poziciji, nadomak tjub stanice, ali sakriveno na brdu. fenomenalan pogled, zgodne kucice, lepe male klupe ispred, savrseno strainski uredjen enterijer, izbor britanskih ejlova i bitera. ali majku mu, ni to nekako nije bas san snova. vrlo lepo i ususkano i sve, ali... na primer pice posle osam uvece ne sme da se iznese napolje. to je dosta veliki hendikep. pa to sto ispred ima samo dve klupe koje su uglavnom zauzete. nije bas raj ni za pusace ni za ljubitelje svezeg vazduha.
Pljoska ili Flask je takodje ozbiljno ljubak pab. onako fenomenalno uredjen, u lepo ulicici. ali slab izbor piva i sajdera, ogranicenje za pijenje napolju do devet uvece. sem toga ispred je svega tri ili cetiri stola. ne bas najbolje. ostala mesta nikad nisu bila u uzoj konkurenciji za najbolji pab, ali sluzila su svrsi. kad se covek krece od paba do paba, ni jedan u stvari nema ozbiljne mane. svuda je super.
malo po malo iskristalisalo se da je Frimasons Arms ubedljivo najjaci. te je tako ana horor to mesto proglasila svojom kancelarijom i svojom kafanom.
kao prvo, tu se sluzi Landlord Timoti Tejlor, njen omiljeni ejl. kad se istrose zalihe toga, ima alternativa u vidu London Prajda. Kad ni toga nema, sluzi se Aspal sajder, Anin svakako omiljeni. kad postoji raspolozenje i drustvo za koktele, izbor je maestralan i imaju koktel majstore, a izbor vina je fenomenalan. Dobre hrane i snekova ima u izobilju takodje pa je prosto sjajno kad civek tu ogladni od alkohola. prostor je ogroman i rastrkan. gotovo da se moze reci da tu ima nekoliko razlicitih lokala koji skoro pa nemaju nikakve veze jedan s drugim. tu su dve velike baste, jedna ispred i jedna potpuno zaklonjena od ulice, desno. onda ima bar koji je udoban kao dnevna soba, pa restoran iza. klonja je takodje fina.
razlog zasto je to za anu postala kancelarija su sofe, lampe i stekeri u baru. tu je ona svakodnevno po nekoliko sati pisala. dok jednog dana nije prolila Lendlord po tastaturi koja je momentalno ruknukla. odnela ju je da se prosusi u klonju. ali eto za sad je jedini bedak tog mesta upravo susilica za ruke. slabo radi. odatle je posle otisla na Klerkenvel i nastavila susenje u nekom velikom baru sto ima one ekspres susaljke koje za deset sekundi obave posao. ali ni to nije pomoglo, te je na kraju morala da proradi sveska.
ali sve to nije dovoljno sa se nesto nazove "moja kafana". moja kafana je dakle mesto na kom se covek nikad ne oseca nelagodno, cak ni kad tu satima pije sam, ni kad se besramno ljubaka s nekim, ni kad se unakazi od pica. to je mesto na kom ti konobar samo natoci bez reci, ne pita te sta ces, jer zna. ili samo upita: jel uobicajeno? anu horor definitivno svi kelneri znaju i znaju tacno kojim redosledom pije. ako nema ovoga onda daj ono. ili, popodne ovo, uvece ono. sve znaju. eto tako. nikad je niko nije pogledao poreko i uvek se ljubazno pozdrave s njom i pitaju je kako je. i nikad ne postavljaju suvisna pitanja. cak ni kad jednom nije mogla da ode posto je objavljen fajront pa su morali da je isteruju sve zajedno s relativno drskim gostom kog je dovela, nisu imali nista protiv nje. sta se jednom desilo, jednom se desilo da je ova sama sedela u zadnjem dvoristu i pisala i neka kokni banda je usla pa se izvinila sto ometa njen mir. ovo je moja basta znate, rekla im je, ali slobodno sedite i opustite se.
jos jedna stvar. Hampstead definitivno ima taj specifican slatkast miris. u tom pabu je onako vrlo intenzivan. svetlost je u svako doba perfektna i romanticna, atmosfera savrseno opustena, ekipa raznovrsna i dobrocudna, a drveni pod prijatno krcka i doprinosi tom utisku da je zapravo rec o privatnoj kuci, a ne o kafani.
Saturday, 11 April 2009
dobra stara Dzejn
budim se u 10 do 6. David izgleda ljupko i udobno ali mami na san. jos sna. a vreme je za pokret. za odmor od Londona. pijem kafu u dvoristu dok pada sitna kisa. dan izgleda nepopravljivo mutno i kisno.
kasnim dvadeset minuta i rodjake su besne na mene jer sam im poremetila plan koji je bio sracunat u minut. dremam u kolima dok one zivo raspravljaju o necemu. mislim o tome kako je ugodno voziti se engleskim putevima.
kako smo se priblizavali Bathu nebo se razvedravalo, a kad smo stigli bio je idilican suncan dan. da li je samo Bath danas ovako veseo? u njuzejdzentu kupujemo mapu grada. prvo ulazimo u Jane Austin Centre u ulici Gay Street. nista specijalno, obicna prevara zapravo. nit' je Dzejn volela Bath nit' je tamo napisala neku knjigu. zivela je tu kratko i to su bile najgore godine njenog zivota. ali fascinirao ju je u periodu zivota kad ga je povremeno posecivala. tad je napisala jednu, reklo bi se zanimljivu knjigu i ucinilo mi se da bi to za mene bila korisna literatura i jedna autenticna mapa Batha. knjiga je kostala samo dve funte pa investicija svakako ne moze biti mnogo pormasena. pisci uvek naprave nesto dobro od svojih opsesija gradovima i mestima. uostalom, to je i moja bajka. sem toga, rec je o vintage starom romanu za koji niko ziv nije cuo, pa zasto ne pokusati s tim. jer ja nisam nikakav fan Gordosti i predrasude, ali mozda ovo ima nekog smisla. mozda se ima sta nauciti od dobre stare Dzejn.
dalji plan je bio da predjemo nekakav most i dopremo do riversajd kafea gde bismo rucali. da bismo stigli do tamo trebalo je da prodjemo kroz epicentar batskog sopinga. e taj deo je bio problematican. tri zene oko mene odjednom su prestale da pricaju i spontano pocele da se odcepljuju iz grupacije odlutavajuci i razne radnje. samo su kao hipnotisane i bez reci ulazile u prodavnice.razume se da se butici ne mogu zaobici. u njih se mora ulaziti – to je visa zenska sila. meni soping uopste nije zanimljiv pa sam stajala na sred ulice, pusila i cekala da one obave to svoje. posmatrala sam radnje i bila fascinirana izborom. nigde u Engleskoj nema toliko razlicitih brendova i ta kolicina radnji. zanimljivo je i da je vecina robnih marki potpuno nepoznata britanskom potrosacu. a najvece cudo su male zanatske lokalne radnje. taj fenomen skoro da je izumro u zemlji ljubitelja lokalnih radnji. ali vidi se da je to sve prepredeno osmisljeno. Bath je turisticki grad. - ili on je turisticka atrakcija, a ne grad. a soping je deo te price. uopste bath je totalno jedan neverovatan grad. sav u Palladio stilu. izgleda kao neki italijanski grad ali napravljen od lego kocaka i sa umetnutim engleskim prozorima u te sivo-zute kuce. prezerviran je. vestacki. napadan. nestvaran. kao neke italijanske kulise u sred Engleske. malo sablasan bas zbog toga. imala sam neki nelagodan osecaj koji me je podsetio na onaj koji sam imala kad sam videla kulise srednjovekovne Italije u filmskom studiju na Kosutnjaku.
posle rucka vesela trojka se zaputila u spa centar kod tih cuvenih rimskih termi. ja sam usput videla jedan pab (inace grad deluje malo sablasno i zato sto pabova skoro da nema, a i kad nadjes neki, on ne lici na pab) i odmah shvatila da ce umesto plivanja sa gomilom kineza, amerikanaca i poljaka koji su cekali u kilometarskom redu da uopste udju u tu “banju” moja sportska aktivnost biti ubijanje pinti. nebo je bilo toliko lepo da mi je izgledalo tuzno da ga ignorisem i parim se negde unutra. prvo sam svratila u Rajman da kupim mini blok u koji cu zapisati po nesto sto mi padne na pamet dok budem pila.
usla sam u pab (zove se The Garrick's Head) i ni malo nisam bila fascinirana enterijerom. nekako je ogoljen i opet sivo-zut kao i ceo grad. deluje lazno. uzela sam pintu nekog autenticnog batskog bitera i sela napolju. pocela sam da pisem, ali okolo mi je sve privlacilo paznju. i sve je bilo zanimljivo. jedna devojka je sedela na stepenicama i pila koka kolu. onda je po nju dosao mladic. kao reklama za koka kolu iz sezdesetih. sa moje desne strane za stolom je sedela jedna vesela engleska ne-posh zenska trojka. privukle su mi paznju kad su napravile scenu zbog neke cudne duguljaste bube koja je sletela na dzemper jedne od njih. napravile su neverovatnu pometnju oko toga. ova sa bubom je mlatila rukama oko bube jer nije smela da je pipne sve u nadi da ce insekt odbiti, ali on se bio zainatio. jedna drugarice je htela da pomogne ali ni ona nije htela da dodirne cudoviste pa je trazila neki predmet kojim bi je mlatnula. treca je samo teoretisala o celoj situaciji i bila vrlo pasivna. problem je resen uz pomoc vizit karte. levo od mene sedela su dva muskarca i jedna zena. zena mi je prisla sa pitanjem da li bih joj prodala jednu cigaretu. rekla sam joj da cu joj je pokloniti, ali ona mi je ipak dala 30 penija. izvinila se i rekla da je to za njenog brata koji je chain smoker i jedan terrible man. krenuli smo da razgovaramo i ubrzo spojili stolove. oni su meni kupovali pica, a ja njima delila cigarete. prikljucili su nam se jos jedan mladic i devojka iz Londona koji su dosli u Bath za praznike. Henrijet, zena koja mi je dala 30 penija za prvu cigaretu, pokazala nam je tasnu koju je kupila za vencanje u ponedeljak u Jorksiru na koje je pozvana. pricala nam je i kako se isla na vestacko teniranje da bi izgledala lepo na vencanju, a brat joj je nama za nju stalno govorio kako je mental, too brown i tangoed (tangoed je pogrdni izraz za ono kad si lose kvarcovan tako da izgledas narandzasto poput cuvenog engleskog soka tango). mladi par je imao odlicne modele naocara za sunce i nekako je ispalo da smo ih svi naizmenicno isprobavali i komentarisali na razlicite nacine. henrijetin brat, onaj sto pusi, poceo je da mi se udvara. pitao me je da li volim snou bord. rekla sam mu da ne podnosim nikakav sport, a on me je zacudjeno pogledao i pitao: yes but do you actually like snow board? smejala sam se njima dva sata i popila cetiri pinte tog batskog bitera a oni su sljustili tri boce belog vina. kad sam se nasla sa rodjakama bila sam prilicno pijana, ali sa njima sam popila kafu pa se nekako i rastreznih. nije bilo lako rastati se od batskog drustvanceta jer oni onako pijani nisu mogli da shvate kako to da ja napustam Bat za pola sata. to je za njih zvucalo besmisleno jer oni su tu ceo zivot. rekli su mi da misle da sam ja donela sunce u grad jer je juce bio grozan dan. veoma srdacno sam se poszdravila sa veselom Henrijetom, a njen brat me je uhvatio za nogu i pitao me da li bih mozda htela da ostanem sa njim u Batu i ponudio mi smestaj u svojoj kuci na najmanje deset godina. kao glavni adut je naveo to da ima dve kokoske i zeca. ljubazno se zhvalih i odbih ponudu. suluda neka batska druzina. setila sam se i Klajda, prijatelja Eleonorinog tate Dzejmsa koji se upoznao sa mnom ovako: Hello Ivana, nice to meet you, so you came all the way from Belgrade for this lunch in Petersfield today? i came from Bath. ipak nema sanse da ikad zaboravim Klajda iz Bata i njegova vintage kola sa vintage koferima u gepeku.
tako se i zavrsilo nase putesestvije u divlji Bat. u London smo se vratili kasno i zatekli ga onakvog kakvog smo ga jutros i ostavili – mokrog. kazu da je ceo dan bio takav. bez kapi sunca. i Dejvida sam zatekla onakvog kakvog sam ga ostavila – udobnog i ljupkog. bacila sam se na krevet srecna. ovih dana uopste nisam u fazonu da razmisljam. ni o cemu. ni da brinem ni da planiram. samo zivim trenutak. svaki trenutak onakav kakav je. i svidja mi se taj diskontinuitet.
kasnim dvadeset minuta i rodjake su besne na mene jer sam im poremetila plan koji je bio sracunat u minut. dremam u kolima dok one zivo raspravljaju o necemu. mislim o tome kako je ugodno voziti se engleskim putevima.
kako smo se priblizavali Bathu nebo se razvedravalo, a kad smo stigli bio je idilican suncan dan. da li je samo Bath danas ovako veseo? u njuzejdzentu kupujemo mapu grada. prvo ulazimo u Jane Austin Centre u ulici Gay Street. nista specijalno, obicna prevara zapravo. nit' je Dzejn volela Bath nit' je tamo napisala neku knjigu. zivela je tu kratko i to su bile najgore godine njenog zivota. ali fascinirao ju je u periodu zivota kad ga je povremeno posecivala. tad je napisala jednu, reklo bi se zanimljivu knjigu i ucinilo mi se da bi to za mene bila korisna literatura i jedna autenticna mapa Batha. knjiga je kostala samo dve funte pa investicija svakako ne moze biti mnogo pormasena. pisci uvek naprave nesto dobro od svojih opsesija gradovima i mestima. uostalom, to je i moja bajka. sem toga, rec je o vintage starom romanu za koji niko ziv nije cuo, pa zasto ne pokusati s tim. jer ja nisam nikakav fan Gordosti i predrasude, ali mozda ovo ima nekog smisla. mozda se ima sta nauciti od dobre stare Dzejn.
dalji plan je bio da predjemo nekakav most i dopremo do riversajd kafea gde bismo rucali. da bismo stigli do tamo trebalo je da prodjemo kroz epicentar batskog sopinga. e taj deo je bio problematican. tri zene oko mene odjednom su prestale da pricaju i spontano pocele da se odcepljuju iz grupacije odlutavajuci i razne radnje. samo su kao hipnotisane i bez reci ulazile u prodavnice.razume se da se butici ne mogu zaobici. u njih se mora ulaziti – to je visa zenska sila. meni soping uopste nije zanimljiv pa sam stajala na sred ulice, pusila i cekala da one obave to svoje. posmatrala sam radnje i bila fascinirana izborom. nigde u Engleskoj nema toliko razlicitih brendova i ta kolicina radnji. zanimljivo je i da je vecina robnih marki potpuno nepoznata britanskom potrosacu. a najvece cudo su male zanatske lokalne radnje. taj fenomen skoro da je izumro u zemlji ljubitelja lokalnih radnji. ali vidi se da je to sve prepredeno osmisljeno. Bath je turisticki grad. - ili on je turisticka atrakcija, a ne grad. a soping je deo te price. uopste bath je totalno jedan neverovatan grad. sav u Palladio stilu. izgleda kao neki italijanski grad ali napravljen od lego kocaka i sa umetnutim engleskim prozorima u te sivo-zute kuce. prezerviran je. vestacki. napadan. nestvaran. kao neke italijanske kulise u sred Engleske. malo sablasan bas zbog toga. imala sam neki nelagodan osecaj koji me je podsetio na onaj koji sam imala kad sam videla kulise srednjovekovne Italije u filmskom studiju na Kosutnjaku.
posle rucka vesela trojka se zaputila u spa centar kod tih cuvenih rimskih termi. ja sam usput videla jedan pab (inace grad deluje malo sablasno i zato sto pabova skoro da nema, a i kad nadjes neki, on ne lici na pab) i odmah shvatila da ce umesto plivanja sa gomilom kineza, amerikanaca i poljaka koji su cekali u kilometarskom redu da uopste udju u tu “banju” moja sportska aktivnost biti ubijanje pinti. nebo je bilo toliko lepo da mi je izgledalo tuzno da ga ignorisem i parim se negde unutra. prvo sam svratila u Rajman da kupim mini blok u koji cu zapisati po nesto sto mi padne na pamet dok budem pila.
usla sam u pab (zove se The Garrick's Head) i ni malo nisam bila fascinirana enterijerom. nekako je ogoljen i opet sivo-zut kao i ceo grad. deluje lazno. uzela sam pintu nekog autenticnog batskog bitera i sela napolju. pocela sam da pisem, ali okolo mi je sve privlacilo paznju. i sve je bilo zanimljivo. jedna devojka je sedela na stepenicama i pila koka kolu. onda je po nju dosao mladic. kao reklama za koka kolu iz sezdesetih. sa moje desne strane za stolom je sedela jedna vesela engleska ne-posh zenska trojka. privukle su mi paznju kad su napravile scenu zbog neke cudne duguljaste bube koja je sletela na dzemper jedne od njih. napravile su neverovatnu pometnju oko toga. ova sa bubom je mlatila rukama oko bube jer nije smela da je pipne sve u nadi da ce insekt odbiti, ali on se bio zainatio. jedna drugarice je htela da pomogne ali ni ona nije htela da dodirne cudoviste pa je trazila neki predmet kojim bi je mlatnula. treca je samo teoretisala o celoj situaciji i bila vrlo pasivna. problem je resen uz pomoc vizit karte. levo od mene sedela su dva muskarca i jedna zena. zena mi je prisla sa pitanjem da li bih joj prodala jednu cigaretu. rekla sam joj da cu joj je pokloniti, ali ona mi je ipak dala 30 penija. izvinila se i rekla da je to za njenog brata koji je chain smoker i jedan terrible man. krenuli smo da razgovaramo i ubrzo spojili stolove. oni su meni kupovali pica, a ja njima delila cigarete. prikljucili su nam se jos jedan mladic i devojka iz Londona koji su dosli u Bath za praznike. Henrijet, zena koja mi je dala 30 penija za prvu cigaretu, pokazala nam je tasnu koju je kupila za vencanje u ponedeljak u Jorksiru na koje je pozvana. pricala nam je i kako se isla na vestacko teniranje da bi izgledala lepo na vencanju, a brat joj je nama za nju stalno govorio kako je mental, too brown i tangoed (tangoed je pogrdni izraz za ono kad si lose kvarcovan tako da izgledas narandzasto poput cuvenog engleskog soka tango). mladi par je imao odlicne modele naocara za sunce i nekako je ispalo da smo ih svi naizmenicno isprobavali i komentarisali na razlicite nacine. henrijetin brat, onaj sto pusi, poceo je da mi se udvara. pitao me je da li volim snou bord. rekla sam mu da ne podnosim nikakav sport, a on me je zacudjeno pogledao i pitao: yes but do you actually like snow board? smejala sam se njima dva sata i popila cetiri pinte tog batskog bitera a oni su sljustili tri boce belog vina. kad sam se nasla sa rodjakama bila sam prilicno pijana, ali sa njima sam popila kafu pa se nekako i rastreznih. nije bilo lako rastati se od batskog drustvanceta jer oni onako pijani nisu mogli da shvate kako to da ja napustam Bat za pola sata. to je za njih zvucalo besmisleno jer oni su tu ceo zivot. rekli su mi da misle da sam ja donela sunce u grad jer je juce bio grozan dan. veoma srdacno sam se poszdravila sa veselom Henrijetom, a njen brat me je uhvatio za nogu i pitao me da li bih mozda htela da ostanem sa njim u Batu i ponudio mi smestaj u svojoj kuci na najmanje deset godina. kao glavni adut je naveo to da ima dve kokoske i zeca. ljubazno se zhvalih i odbih ponudu. suluda neka batska druzina. setila sam se i Klajda, prijatelja Eleonorinog tate Dzejmsa koji se upoznao sa mnom ovako: Hello Ivana, nice to meet you, so you came all the way from Belgrade for this lunch in Petersfield today? i came from Bath. ipak nema sanse da ikad zaboravim Klajda iz Bata i njegova vintage kola sa vintage koferima u gepeku.
tako se i zavrsilo nase putesestvije u divlji Bat. u London smo se vratili kasno i zatekli ga onakvog kakvog smo ga jutros i ostavili – mokrog. kazu da je ceo dan bio takav. bez kapi sunca. i Dejvida sam zatekla onakvog kakvog sam ga ostavila – udobnog i ljupkog. bacila sam se na krevet srecna. ovih dana uopste nisam u fazonu da razmisljam. ni o cemu. ni da brinem ni da planiram. samo zivim trenutak. svaki trenutak onakav kakav je. i svidja mi se taj diskontinuitet.
Friday, 10 April 2009
david 2
udjem u sobu i raspakujem se. soba je tako Hampstead. i tako je ja. pogledam se u ogledalu i pomislim kako mi soba dobro stoji. bah, nigde mi se ne mice odavde, pomislih, ostacu tu i proucavacu Deleuzea. ali 'oces vraga. otvorim to vino iz Marks end Spensera. ali... imbecilne zene – jednostavno ne umeju da otvore bocu vina. jos sam uzela ono sto nema pampur, jer iako imam otvarac, znam da necu uspeti. ali ova boca se otvara tako sto odvrnes zatvarac. medjutim ja naravno e uspevam da ODVRNEM cep i sta uradim – uzmem makaze i ceciram cep. popijem casu vina i posaljem poruku. jebote. posaljem tu poruku sa postkodom i to kao – dodji. i posle nekog vremena, ne znam ni ja, on odgovara samo: “adresu”. i posle doda jos samo: “za 47”. i boze, posle jedno sat misteriozni posetilac stize. i ostaje tu i prespava tu. u Dejvidu. i malo je hrkao. naravno da opet nisam mogla da spavam. mislim, kao i svake noci, budim se svako malo i pitam se kad ce jutro. on uvek ima odelo i kravatu kao da nesto ozbiljno radi. niko ne zna sta on radi, niti sta ce mu odelo i kravata, ali dobro. mislim da smo zakljucili da je jutro oko deset. obukao je odelo i stavio kravatu ali samo da bismo otisli negde napolje i nesto pojeli. jeste da je praznik, ali sve je bilo otvoreno. taj konzumerizam u Londonu. nikad nema odmora. odvedoh ga u Holly Bush, ali mesto je bilo zatvoreno. sedosmo u onaj neki vec lokal koji god u ulici gde je Pantameters. mirno mesto. konobar je navalio s onom varijantom: znate supa ovog dana nam je od paradajza. i ovaj naruci supu. pita gde je napravljena i kelner mu odgovara kako je sveza, iz domace kujne. ali on nije zadovoljan i pita: jel imate neku iz podruma... e steta, voleo bih da probam jednu supu iz vaseg podruma. i ja pojedoh omlet sa lososom, a on tu supu. mislim, nije kao da smo seli u Kofi Kap, ali ne mozes da imas i dobar obrok i da sedis u dobroj ulici. biraj. neverovatno kako se Bog nije smilovao Englezima i svima ostalima u zemlji, te je za bank holliday priredio kisurinu. danasnji dan je bio bez trunke sunca. meni to naravno uopste ne smeta. bili smo u fazonu – ocemo u Heath, ali kisa je stvarno bila uporna – pouring. posle dorucka smo jednostavno posetili sve butike u High Streetu. Kurt Geiger, Nicole Farhi, Hobbs, ovo-ono. Usli smo naravno i u Community Center i kao for a razmatrali da kupimo neku od tih charity nebuloza. svratili smo i u Food market da blenemo u jastoge i krabe. krenuli smo prema parku jer sam ja bila u fazonu da ce kisa prestati dok stignemo do tamo. ali nije. Otisli smo do Wells Tavern. Tamo smo popili po pintu bitera Black Sheep. on je posle supe bio gladan pa je pojeo “meso na meso”, to jest burger od britanske govedine. na tom mestu smo dakle raspravljali o tome kako je OVDE sve lazno. cela ta engleska bajka koju sam ja kupila bud zasto. da ne ulazim dalje u ta subject, providna ili ne-providna bajka. pravio se da ne zna engleski, pa sam ja prevodila konobarima.
kisa je i dalje pljustala kad smo izasli napolje. oh my god, it was pouring! izmislio je neku nebulozu da je ostavio “kesu” kod mene, mada nikakve kese nije bilo. ali razumem ga. i ja bih izmislila kesu da sam na njegovom mestu. tako da smo se vratili nazad u Dejvida. i ostali u njemu do sedam uvece. ok, Dejvid je stavno neverovatna soba. on je onda otisao na Belsajz Park a ja ja sam otisla u Dalston kod Ursule po kljuc. nece biti lose da imam jos jedan stan na raspolaganju sledece nedelje – Hendon me je stvarno ubio u pojam. mislim da i ako mi bude ocajnicki falila neka stvar iz stana – nema sanse da odem po nju. zivecu bez nje. dakle, Dalston je izgledao pusto, ali meni to nije bilo vazno. Manja je pricala o tome kako je danas trebalo da uci, ali je umesto toga radila razne “random” stvari. kad je Ursula dosla, spremila je pastu za veceru i nekako sam morala da ostanem tu sto mi je prijalo. saopstila mi je da grupa Skart ima izlozbu ovde, na Betnal Greenu negde. prijalo mi je njeno drustvo i taj njen smisao za humor. mislim da sam popusila jedno 5 cigareta tu. ponudile su mi da ostanem jos i radim zajedno sa njima, ali ja sam silno zelela da se vratim u Hampstead i samujem u njemu bar malo. Kad sam se vratila u Dejvida, shvatila sam da se re-koserovao i da je samo moj, bez ostataka tudjeg prisustva u njemu. sjajno je izgledao, moram da kazem. dokrajcih vino, popusih jednu cigaretu u dvoristu i legoh da spavam jer sutra idem u Bath i moram da sam na stanici Highbury&Islington u cik zore. da budem precizna u 7 i 30.
kisa je i dalje pljustala kad smo izasli napolje. oh my god, it was pouring! izmislio je neku nebulozu da je ostavio “kesu” kod mene, mada nikakve kese nije bilo. ali razumem ga. i ja bih izmislila kesu da sam na njegovom mestu. tako da smo se vratili nazad u Dejvida. i ostali u njemu do sedam uvece. ok, Dejvid je stavno neverovatna soba. on je onda otisao na Belsajz Park a ja ja sam otisla u Dalston kod Ursule po kljuc. nece biti lose da imam jos jedan stan na raspolaganju sledece nedelje – Hendon me je stvarno ubio u pojam. mislim da i ako mi bude ocajnicki falila neka stvar iz stana – nema sanse da odem po nju. zivecu bez nje. dakle, Dalston je izgledao pusto, ali meni to nije bilo vazno. Manja je pricala o tome kako je danas trebalo da uci, ali je umesto toga radila razne “random” stvari. kad je Ursula dosla, spremila je pastu za veceru i nekako sam morala da ostanem tu sto mi je prijalo. saopstila mi je da grupa Skart ima izlozbu ovde, na Betnal Greenu negde. prijalo mi je njeno drustvo i taj njen smisao za humor. mislim da sam popusila jedno 5 cigareta tu. ponudile su mi da ostanem jos i radim zajedno sa njima, ali ja sam silno zelela da se vratim u Hampstead i samujem u njemu bar malo. Kad sam se vratila u Dejvida, shvatila sam da se re-koserovao i da je samo moj, bez ostataka tudjeg prisustva u njemu. sjajno je izgledao, moram da kazem. dokrajcih vino, popusih jednu cigaretu u dvoristu i legoh da spavam jer sutra idem u Bath i moram da sam na stanici Highbury&Islington u cik zore. da budem precizna u 7 i 30.
Thursday, 9 April 2009
DAVID
lokacija: Hampstead, NW3 1SY
soba: David, New York. double room, private facilities.
boja: plava
kupatilo: ovo nije orman slozili bi se Fuko i Magrit. stvar je slicna kao sa njihovom lulom jer ono sto u ovoj sobi izgleda kao stari plavi drveni orman nije nikakav orman nego kupatilo. mini kupatilo ali neverovatno sta sve staje u njega: tus, klozetska solja, lavabo, susionik za ves na rasklapanje, tabla za peglanje na rasklapanje, polica za case i solje, toaletni ormaric sa uvelicavajucim ogledalom na rasklapanje i fenom, keramicka posuda za otpatke, ogledalo, nekoliko rucki za peskire, vaga i metalni stalak za toalet papir. tu su i dva mala prozora.
orman: e sad, ono sto na prvi pogled izgleda kao frizider nije nikakav frizider nego je to orman, dok se frizider nalazi ispod televizora sa dvd plejerom.
sto: na radnom stolu je telefon, moj privatni lap top, casa, solja, Nestle ne-koser kafa, Cadbury teglica sa vrecicama caja, posuda sa secerom, metalni tanjiric u obliku cajnika za odlaganje iskoriscenih vrecica sa cajem, plastificirani kucni red, brosura Burgh House, brosura London Walks i kljuc od sobe sa priveskom-etiketom Abercrombie&Fitch. tu su i dve rasklimatane stare drvene stolice.
kada: u gornjem levom uglu sobe je plava kada na niskom praktikablu poplocanom crno-belim plocicama. dve slavine, razume se – hot i cold, a tu je i metalni grejac za kadu kao i drzac za peskire.
kamin: ispred kamina je cetvrtasti jastuk prekriven kariranom plavo-belom prostirkom velicine – taman da se dvoje stisnu. iznad kamina je ogledalo, a na kaminu su sledece stvari: plava boca od losiona Neal's Yard Remedies, tri plavo-bele porculanske holandske kucice, minijaturna plava drvena stolicica sa figurinom zirafe na njoj, minijaturni posluzavnik sa motivom devojke sa bisernom mindjusom, jedan plavo-beli porculanski tanjir sa cvetnim motivima, jedan plavi cajnik, uramljena plavo-bela grafika sa motivom ptice na grani koja podseca na dizajn viktorijanskih plocica, jedna plava keramicka plocica, dva stara termometra u drvenim ramovima, plavi cajnik, plava metalna kutija skotskog keksa shortbread prizvodjaca Shotbread House of Edinburgh, roman Tulip Fever od Deborah Moggach, plavo-beli keramicki tanjir na kome pise: “Van het concert des levens krijgt neimand een program”, keramicka plavo-bela kutija na kojoj pise: “Selon l'oiseau le nid selon la famme le logis”, dve metalne plavo-bele kutijice bombona proizvodjaca Roomboter Babbelaars sa nacrtanim vetranjacama i plavo-bela keramicka cinijica sa nacrtanim amorom koji odapinje strelicu.
kovceg: uza zid pored vrata stoji stari putni kovceg koji je ocito pripadao nekom od predaka gazdarice Ane Marije Van Der Mer. na njemu je etiketa na kojoj pise: “tourist class, holland – america lines, to be delivered to pier foot to fifth street hoboken n.j. passengers should claim their baggage from the baggage master before boarding the steamer”. kovceg je zakljucan.
krevet: krevet je metalni, plavi sa plavom prugastom posteljinom. pored je drvena stolica na kojoj se nalazi gomilica magazina: Vogue, In Style, Wallpaper i Living Etc.
pod: na drvenom podu je mala plava prostirka i moje nove ljubicaste Hobbs baletanke koje sam morala da kupim jer su mi se stare bas jutros raspale. napomena: stare su bile plave.
prozor: veliki dupli plavi prozor gleda na Kemplay Road. izvrstan pogled na iz nepoznatih razloga meni fascinantnu kucu broj 3 u cijem potkrovlju nocu vecito gori svetlo.
soba: David, New York. double room, private facilities.
boja: plava
kupatilo: ovo nije orman slozili bi se Fuko i Magrit. stvar je slicna kao sa njihovom lulom jer ono sto u ovoj sobi izgleda kao stari plavi drveni orman nije nikakav orman nego kupatilo. mini kupatilo ali neverovatno sta sve staje u njega: tus, klozetska solja, lavabo, susionik za ves na rasklapanje, tabla za peglanje na rasklapanje, polica za case i solje, toaletni ormaric sa uvelicavajucim ogledalom na rasklapanje i fenom, keramicka posuda za otpatke, ogledalo, nekoliko rucki za peskire, vaga i metalni stalak za toalet papir. tu su i dva mala prozora.
orman: e sad, ono sto na prvi pogled izgleda kao frizider nije nikakav frizider nego je to orman, dok se frizider nalazi ispod televizora sa dvd plejerom.
sto: na radnom stolu je telefon, moj privatni lap top, casa, solja, Nestle ne-koser kafa, Cadbury teglica sa vrecicama caja, posuda sa secerom, metalni tanjiric u obliku cajnika za odlaganje iskoriscenih vrecica sa cajem, plastificirani kucni red, brosura Burgh House, brosura London Walks i kljuc od sobe sa priveskom-etiketom Abercrombie&Fitch. tu su i dve rasklimatane stare drvene stolice.
kada: u gornjem levom uglu sobe je plava kada na niskom praktikablu poplocanom crno-belim plocicama. dve slavine, razume se – hot i cold, a tu je i metalni grejac za kadu kao i drzac za peskire.
kamin: ispred kamina je cetvrtasti jastuk prekriven kariranom plavo-belom prostirkom velicine – taman da se dvoje stisnu. iznad kamina je ogledalo, a na kaminu su sledece stvari: plava boca od losiona Neal's Yard Remedies, tri plavo-bele porculanske holandske kucice, minijaturna plava drvena stolicica sa figurinom zirafe na njoj, minijaturni posluzavnik sa motivom devojke sa bisernom mindjusom, jedan plavo-beli porculanski tanjir sa cvetnim motivima, jedan plavi cajnik, uramljena plavo-bela grafika sa motivom ptice na grani koja podseca na dizajn viktorijanskih plocica, jedna plava keramicka plocica, dva stara termometra u drvenim ramovima, plavi cajnik, plava metalna kutija skotskog keksa shortbread prizvodjaca Shotbread House of Edinburgh, roman Tulip Fever od Deborah Moggach, plavo-beli keramicki tanjir na kome pise: “Van het concert des levens krijgt neimand een program”, keramicka plavo-bela kutija na kojoj pise: “Selon l'oiseau le nid selon la famme le logis”, dve metalne plavo-bele kutijice bombona proizvodjaca Roomboter Babbelaars sa nacrtanim vetranjacama i plavo-bela keramicka cinijica sa nacrtanim amorom koji odapinje strelicu.
kovceg: uza zid pored vrata stoji stari putni kovceg koji je ocito pripadao nekom od predaka gazdarice Ane Marije Van Der Mer. na njemu je etiketa na kojoj pise: “tourist class, holland – america lines, to be delivered to pier foot to fifth street hoboken n.j. passengers should claim their baggage from the baggage master before boarding the steamer”. kovceg je zakljucan.
krevet: krevet je metalni, plavi sa plavom prugastom posteljinom. pored je drvena stolica na kojoj se nalazi gomilica magazina: Vogue, In Style, Wallpaper i Living Etc.
pod: na drvenom podu je mala plava prostirka i moje nove ljubicaste Hobbs baletanke koje sam morala da kupim jer su mi se stare bas jutros raspale. napomena: stare su bile plave.
prozor: veliki dupli plavi prozor gleda na Kemplay Road. izvrstan pogled na iz nepoznatih razloga meni fascinantnu kucu broj 3 u cijem potkrovlju nocu vecito gori svetlo.
Subscribe to:
Posts (Atom)