jedan vanredan dan

utorak je bio potpuno nenormalan. danas je poceo passover pa je juce bio taj cudan prelazan dan izmedju kosera i superkosera. koser hrana se jede iz plasticnih tanjirica koje se bacaju. na kraju dana se sve zamenjuje za super koser hranu i pice, escajg, posudje i ostalo. obicna koser hrana se pakuje u kutije i iznajmljuje nekome ko ce da je cuva dok ne prodje praznik jer Jevreji ne smeju u vreme tog pesaha ni da poseduju ono sto nije koser za pesah. Postoji cak i super koser Nestle kafa. Izgleda normalno sem sto pozadi ima nekih nebuloza na hebrejskom i ogroman natpis “kosher for passover”. mama Tapnak je ceo dan superkoserovala posudje koje moze da se “prenese” u passover, a ta radnja se svodi na prelivanje stvari kljucalom vodom. iz elektricnog ketla, naravno. juce nije bilo posudja iz kog je bilo moguce spremiti obicnu koser kafu, a kompleti za koser kafu jos nisu bili spremni tako da sam u cik zore otisla da se kofeinom napojim negde napolju. jedino sto je radilo pre devet je fensi restoran Orly's i jedna od onih vasljivih jevrejskih kafedzinica u kojima ima fast fud koser hrane i pica. opredelila sam se za drugu varijantu da bih mogla da iznesem svoj kofein i konzumiram ga u kombinaciji s nikotinom napolju – u parku. dok posten svet dzogira ili zuri na posao. jer ne treba da napominjem da sam apsolutno jedini frik koji je pusio u parku u osam ujutro. bio je tu jedan ludak koji je vezbao tai ci ili vec neku istocnjacku vestinu reklo bi se jer je bio u polu-cucnju stao uz drvo i drzao ruke gore. ali cak je i ta njegova idiotska poza delovala normalnije od mog sedenja i pusenja. takvi su obicaji u Hendonu
u podne sam opet bila u parku, ali sa decacima na pikniku. ne ozbiljno, ta jevrejska deca su stvarno fina. neshvatljivo lepo vaspitana, krotka, ljupka i dobrocudna. trebalo je nositi dosta stvari u park, a oni su se toliko lomili da mene rasterete sto je moguce vise, da su sebe pretovarali. nisu se videli od stvari. morala sam da se otimam s njima za kese. naravno, cim smo stigli u park, srucili smo se pod neko drvo da jedemo. imali smo pita hleb, falafele i krastavac. pravedno su medjusobno razbrojali i podelili komade hrane. nisam htela da se mesam dok nesto ne zabrljaju, samo sam pazljivo pratila. neverovartno s kakvom preciznoscu su obavili taj rucak. posle su takodje sami uzeli voce, razdelili i pojeli. i dalje ne znam od cega se pravi ta bljuvotina od falafela. glavno da je koser. dan je bio fenomenalan mada hladan. duvao je neki vetar s okeana jer se vrlo jako osecao onaj sladak ostrvski miris. oblaci su bili ogromni i lepo rasporedjeni, a nebo izmedju njih jarko plavo. svetlost je jako lepo padala i dosla je do izrazaja ona drecavo zelena trava i crvene kuce od cigle sa belim prozorima. e to je ta prava razglednica Engleske. decaci su spontano poceli da posmatraju i komentarisu oblake. uopste nisu u fazonu da pricaju o kolima ili ogovaraju nekog. njih stvarno zanimaju oblaci i takve stvari. otkrili su mi da je Eli ekspert za posmatranje oblaka pa je on i zapoceo debatu. zucno su raspravljali da li ono tamo kit ili delfin demonstrirajuci svoje znanje iz zoologije. onda su igralis frizbi oko pola sata, a ja sam sedela pod drvetom i citala “Easy living” taj lakostivni casopis za svaku englesku zenu. odabrala sam da prvo procitam onaj deo o uredjenju domova koji je bio potpuno engleski i pun slika nekih cudesnih enterijera jedne kuce u Kostvoldsu. taj miris koji mi se vec bio skroz uvukao u kozu tako da su mi ruke imale aromu ostrva, savrseno se uklapao u clanak i tako sam nacisto odlutala u mislima u neku bajku o spokojnom porodicnom zivotu jedne engleske provincijalke. sto inace radim po malo svaki dan jer citam roman “The Diary of a Provincial Lady”od E.M. Delafield u tjubu. sto neko rece, bez knjige si u Londonu kao go, jer svako putovanje traje celu vecnost. gde god da krenes razdaljine su ogromne. onda smo se pokupili sa spota za frizbi i otisli do terena za kosarku. tu sam im obezbedila jedan kos jer su decaci toliko fini da nikad ne bi pitali tu matoru stoku koja je naravno okupirala sve terene da ih malo pusti da se igraju. posto su se zaneli u taj posao s loptom, ja opet otputovah u casopis i to u sektor o odmorima, te se pozabavih planiranjem letovanja u Toskani kao da stvarno mislim da idem tamo. razmotrila sam cene i lokacije, pansione i restorane i dosla do zakljucka da je najbolje mesto za odmor neki Tenuta di Pieve a Celle, nekakvo kao rajsko ostrvo. posto im je uporno promasivanje kosa dosadilo, svratili smo na sok u takozvani Hendon Park Caffe. uzeli smo 4 komada onih malih sokova na slamku koji izgledaju isto kao oni iz maksija samo imaju potpuno drugi ukus – realniji i bolji a na kutiji pise da sok sadrzi voca za jedan deo one cuvene five a day kvote koju treba ispuniti. vratili smo se na teren, ali decaci nisu imali pojma sta hoce da rade. imali smo jos sat ipo. resila sam da im pomognem da osmisle plan i dogovorili smo se da 45 minuta budemo tu na terenu i jos 45 dole na poljani za frizbi. ali niko vise nije hteo da se bakce sa loptom tako da su krenuli da se penju po kosu pa sam morala da ih ljubazno zamolim da se skinu odatle. mada dok sam ja shvatila sta se dogadja Eli je vec bio tri metra iznad zemlje, na vrh ograde i visio odozgo. eto to je taj problem s Elijem – on stalno odnekud visi. stavise, retko ga mozes videti na zemlji. kad se zavrsi rucak ili vecera, obavezno se penje na orman gde stoje slatkisi pa tamo i posedi dok ne pojede. u dvoristu je vecito na krovu garaze, a jednom sam ga videla kako leti na vratima gepeka od kombija: pokusao da ih zatvori pa nesto nije uspeo i odleteo s njima gore. kad lopta iz dvorista ode kod komsija, Eli, razume se, preskace visoku ogradu i spasava je. jednom se bio okacio i na drvo, i to na neku granu koja je na oko metar iznad nivoa krova kuce. nikad doduse nije pao niotkud pa mu roditelji dozvoljavaju da se penje kojekuda. dakle posto sam ih sve spustila s ograde terena za kosarku dogovorili smo se da ipak predejemo na frizbi. taj frizbi sto su poneli je vrlo dobar i jako skup, supalj i mnogo dobro leti, ali problem je sto ga je tesko kontrolisati. dobacivali smo se neko vreme a onda je naravno zavrsio na nekom drvetu. pre svega zabrinuti sto, ukoliko se frizbi ne spasi, moze da se kaze da su ostavili 10 funti na drvetu u Hendon parku, decaci su se bacili na debatu koju strategiju primeniti. mali Jevreji su veoma svesni novca i stalno misle o stednji. Eli je naravno pokusao da se popne na drvo, ali sam ga sprecila. onda se izuo s idejom da baca cipele u vis dok ne poljulja granu s frizbijem. skrenula sam mu paznju da moze da ostane bez obuce sto znaci jos 10 funti gubitka. obuo se. Leor je onda krenuo da bacaka kosarkasku loptu u vis a mi smo ga posmatrali i navijali. islo mu je dosta lose, ali postojala je nada da ce dobaciti. posle pola sata je uspelo i frizbi je - PAO.
sve u svemu izlet u park je bio dobar. odlican.
posle toga je usledila jos jedna potpuna nenormalnost. otisla sam u Richmond da sa Iksijem i Riksijem – da konacno posetim i neko pozoriste. posto jos uvek nisam uvazila preporuke gospodina iz Kofi Kapa koji mi je dostavio opsirnu listu, doduse. teatar se zove The Orange Tree i nalazi se odmah kod istoimenog paba sto je dakle izvrsna lokacija. karta je kostala – kol'ko das, tako da smo jeftino prosli. u trku sam pojela i jedan sendvic od, citiram, fine britanske sunke, sta god to znacilo. a kupljen je naravno u Marks end Spenser Simpli Fud radnji, a gde bi drugo jer gde god ima Simpli Fud, a ti ga nikad ne zaobidji – moj je moto (i tu treba dodati: narocito kad imas para kupi freshly churned english butter, fini okrugli ovciji sirac, cabatu i maslinke, a moze i sta god drugo). nego posle sendvica je dosao red na pozoriste gde se davala predstava The Story of Vasko. boze kakav rubbish. ocajan komad, nikad gori nije napisan. ali glumci sjajni, superb. tako da je ipak imalo sta da se gleda. a na galeriji preko puta nas sedeo neki momak, isti jedan od glumaca, pa smo zakljucili da mu je brat. sto se tice ostatka publike, zanimljivo je istaci da je ekipa bila ali u potpunosti penzionerska. i svi su buljili u nas u stilu: gubite se mladi, ovo je nas teatar, tu mi dolazimo kad 'ocemo negde da izadjemo, sta sad vi tu trazite, idite u istocni London pa se drogirajte do mile volje. osmotrila sam sve ljude u publici i neverovatno kako su izgledali: kao da su iz iste porodice. na pauzi smo se osmelili da pridjemo sanku. ona gomila razrogacenih ociju nas je sve vreme mentalno streljala. mislim, lako je Pitu Tauzendu da zivi u onoj kucerini u tom predivnom kraju grada (hvala Oliveru sto mi je pokazao njegov zamak, sve pabove, jelene i ostale znamenitosti Ricmonda) ali on je star covek. sta li mladi rade tu, daleko od civilizacije... pa ipak ja obozavam Ricmond. ponekad.
u povratku kuci, boze vec je bila ponoc, ja se setih da sam mrtva gladna a kod kuce nema NISTA za jelo do sutra kad pocinje passover. te izadjoh na Belsajz Parku i najbrze na svetu progutah najvece fast fud djubre – anti-koser piletinu takozvani ka ef ce. masno, krckavo i povrh svega jos i sa barbekju sosom. i mislim se nesto: ma bas me bre briga, vazno je da je ukusno. i tako stalno jedem kao zdravu hranu i smrsala sam valjda deset kilograma. nije ta vecera bila losa, narocito napolju dok se i dalje sirio taj opojni miris ostrva (neki misle da sam luda i da Engleska nema nikakav miris, ali bojim se da nisu u pravu).

goodge street, curtain road i okolo

Prvi put u zivotu videh Goodge Street a nebrojeno puta sam prosla ispod njega. potpuno leva ulica negde izmedju Oksford i Voren Strita. ni ovakva ni onakva. zanimljiva je to ulica. ne umem da objasnim ali potpuno je posebna i nacisto odudara od svih onih kojima je okruzena.
zanimljivo je kad za dorucak jedes pahuljice. ja recimo ogladnim tacno dva sata posle takvog dorucka. posle tri sam vec mrtva gladna i onda spremim drugi dorucak. ozbiljniji. ali super su pahuljice. cheerios stvarno prezirem – tako su ogavne, boze al su ogavne. ne mogu da potonu uopste jer su suplje iznutra. glupace. ali ima pregrst vrsta u koser cupboardu tako da svaki dan moze da se menja. te all bran, te crunchy nut, te ovo te ono. znam samo da moram da jedem pahuljice ujutro jer treba da ispunim kvotu od five a day sto je dnevni unos povrca i voca u organizam koji je propisan u velikoj britaniji. ne da ce me imigraciono pitati koliko sam cega pojela, ali ta pravila o recikliranju i zdravoj ishrani covek jednostavno usvoji. za drugi dorucak przim ili kuvam jaja, mazem humus na crni hleb ili prozdirem pickles with cheese ili tako vec nesto., a obavezno tome svemu dodam neku vocku. ove nedelje je Tesco shopping stigao ranije jer plan da otarase ne-passover hranu ranije nije uspeo nego se tome nasuprot dogodilo da je nestala sva hrana iz kuce. tako da su fino narucili nove zalihe sto je mene onako narocito obradovalo. posebno testenina s cherry paradajzom prelivena najfinijim maslinovim uljem i zacinima. cela mistika italijanske kujne je u engleskoj razbijena jer ono sto u Rimu ili Firenci dobijes kao sakralni obrok ovde spremis za pet minuta sam, jer ima da se kupe tacno te mesavine zacina koje italijani cuvaju u tajnosti kao fora - njihovi tajni miksevi. vazi. eto meni paste oridjinale iz mikrotaloasne. Mislim, da se razumemo – mrzim tesco iz dubine duse. mrzim ga k'o maxi. ali sta cu kad se koseri snabdevaju tamo. tesco zacini, tesco wc papir, tesco so, tesco povrce, tesco testenina. nema pomoci.
vreme je ovih dana sto kaze Corinne “miserable in the morning” ali onda od podneva postaje “nice and sunny”. postoji ta pravilnost ovde: danima biva isto, vreme se nekako zainati pa tera sve jednako, jednako, a onda odjednom promeni plocu. tako da je ove nedelje bio hit: bedna 'ladna jutra i cudesno topla i suncana popodneva. cini mi se da ce posle ovog perioda opet histerija s kisom. mozda vec od ponedeljka.
na festivalu dokumentarnog filma me je oborio s nogu jedan film o zivotu onih ljudi sto upravljaju kranovima u Londonu. kao prvo, stalno razmisljam o tome kako je ovaj grad jedan totalni krs, gledano odozgo. to mi je postalo jasno jos davno, kad sam ga posmatrala sa Primroz Hila. haoticno izgleda. neprivlacno. London je dobar kad si u njegovoj ravni i kad vidis cigle. onog trenutka kad se uzdignes toliko da se pojedinacne cigle vise ne razaznaju, gubi se njegov identitet. sa visine se odmah uoce ti kranovi. pojma nemam zasto uglavnom, ja sam mislila da se kranovima upravlja odozdo, sa zemlje. nije mi palo na pamet da mozda neki jadnik po ceo dan visi gore i vozika ono cudo. i ispade stvarno je tako. sto je najgore, taj je posao usporen i dosadan. sam si u vazduhu u nekoj staklenoj kutiji i imas vremena da razmisljas o svemu. kazu da posao nije za psihicki labilne i osetljive. ali najzanimljivije od svega i ono sto ne samo meni nego vecini ludi nikad jebeno nije palo na pamet, to je da ti ljudi gore non stop bulje u nas dole. stacionirani su na razlicitim visinama i da, koriste i dvoglede. pa sami su priznali. dosadno im. mislis da si sam, a ono krandzija te gleda. dakle u drustvu kontrole stvarno najbukvalnije svako svakog kontrolise jer to na sve strane omogucava savremena tehnologija i razne naprave, eto cak i ti kranovi. ok znaci prosecnog Londonca svakodnevno posmatra najmanje: CCTV, satelit, tesco kamera, njegova sopstvena kucna kamera i vozac krana. sve u svemu film je neverovatno lep, a posle projekcije je bila tribina na kojoj su osim autora i onog klovna od moderatora govorili i sami vozaci kranova. stalno svima pokusavam da objasnim kako je ovo drzava pre-inteligentnih ljudi jer cak su i ti vozaci kranova toliko pametno govorili da je to porazavajuce. dakle izgovarali su tako mudre stvari da su cak ispali inteligentniji od autorke koja se ruku na srce nije trudila da ostavi utisak jer je svesna da je film suvise dobar da bi tu imalo sta da se vise doda. a i delovala je pospano.
neke festivalske projekcije su odrzane u hotelima sto je bez veze zbog ustogljene atmosfere, ali za mene zanimljivo jer inace ne bih isla u sam centar grada. presekoh cak i sam Pikadili cirkus koji inace uopste ne podnosim, ali da vidis, kad covek zuri i zna gde ide, moze i da prezivi taj uzas. ni Soho nikad nisam mnogo volela, ali obistinise se reci koje neko jednom izgovori – kad imas neki dobar razlog da ides u Soho, to jos moze da bude i dobar kraj. tako se ja napih u Sohou pa odgledah film o tome sta bi bilo sa Vijetnamom da Kenedija nisu ubili. i na kraju ne uspedoh da shvatim sta bi bilo da Kenedija ne upucase, ali poruka je ocito da je on pozitivac i da je bio ekspert za sprecavanje ratova. najvise me je pogodila recenica koja se na kraju pojavila kao neka pouka: kad se istorija ponovi cena poraste duplo – rece neko anoniman. to me je podsetilo na moju licnu istoriiju i greske koje sama pravim pa rekoh sebi: to je dakle razlog zasto sam gledala ovaj film. ok, moram da pazim da vise nikad ne ponovim staru gresku jer kao sto se da primetiti – cena se stalno duplira i u jednom trenutku stvar toliko poskupi da vise NEMA TIH PARA. jednostavno ostanes kratak.
ludilo u Shoreditchu za vikend. bar do bara, guzva do guzve, Hoxton square, Hhoreditch High Street, Kingsland Street, Curtain Road. nekako ok, ali i to ume da dosadi. ipak, nije mi dosadilo ni malo. valjda zato sto se barovi jos uvek ne ponavljaju. mislim, par puta su se ponovili i imala sam taj osecaj teskobe. pa ipak ima ih stvarno mnogo. alkohol klizi, napolju mirise, unutra je ludacka muzika ...... ne znam, stvarno nemam pojma s kim pricam, s kim plesem, s kim se vracam kuci. to su ona stanja kad mi ispadne tasna na londonsku kaldrmu, a ja je tuzno gledam i mislim se sto ne umem da se drzim pod kontrolom. ili stojim napolju, ispred nekog kluba i pusim cigaretu i pojma nemam gde mi je kuca. bila je jedna proslava rodjendana i prolivao se sampanjac, sekla se torta. ja ne znam ni kome je tacno rodjendan, ali torta je sjajna. gledam u balon na kome je napisano ime slavljenice i pitam sve redom ko je Kristina. ok, cestitah Kristini. a fora je u tome da je imala na sebi crvenu haljinu i krunu na glavi. mogla sam bas i da pogodim na prvi pogled. ne, ozbiljno, Christina je rodjakina drugarica, ali u toj guzvi ko vise zna i zasto je dosao.zanimljivo je sto u Londonu svako vece mozes negde da cujes Bitlse. svako vece. i nikad nikom nisu dosadili.

kaylin recnik engleskog jezika - dopunjeno izdanje

jaja – kayla ili kejla (tako sama sebe zove, narocito voli da kaze jaja du it sto znaci kayla will do it jer voli sve sama da obavi sem onoga sto nikako ne moze)
nana – ivana (ja) i banana (cesto je dolazilo do zabune medju ukucanima da li hoce mene ili bananu)
cini nana – silly ivana (tako mi kaze kad se glupiram)
jajac – rabbit ili zec (niko ne zna zasto zeca zove bas tako)
mamush – sendvic (opet niko nema pojma otkud sendvic bas tako da je nazvala)
shi shi – rasins ili suvo grozdje (ponovo njena kovanica)
pupus – breakfast ili dorucak
buci – booties ili cizmice
nana buci – moje cizme (inace imamo slicne, ugg style)
kaka – cracker ili kreker (kad je mnogo gladna onda kaze: a kaka, aaaaaaaaaaa kaka)
pucu – pretzel ili pereca (to je prva rec koju izgovori kad udje u obdaniste jer im tamo dele perece a kayla fala bogu obozava perece kao i hranu uopste)
cic – treat ili slatkisi (opet imamo ono aaaaaaaa cic kad je mnogo gladna)
kaja – colour ili za kaylu sve sto pise a uglavnom flomasteri koje ne sme da koristi jer se cela oboji
kikis – piggys ili prasad iz debilnog engleskog crtanog filma peppa pig
buni – bunny ili zec ali sa mancesterskim akcentom koji je pokupila od rodjaka iz mancestera ali rec ne koristi da imenuje zeca nego za razlicite predmete, na primer za neke magnete u boji koji mogu da se spajaju i prave razne oblike
bu bu – ball ili lopta (iz nepoznatih razloga kayla nekim stvarima duplira ime, cesrto kao sto je vec napomenuto dodaje a ispred, a neretko tepa pa umesto coat – kaput, na primer kaze koti – coatie: tako na primer brata koji se zove leor a izgovara se liooo kayla zove ioi ili leorie)
mu bu – marble ili kliker
voki voki – walking ili hodanje (kayla ne voli da se vozi u kolicima sem ako je ne guras ludackom brzinom sto ona zove shoooooom; skoro uvek hoce da hoda a to ide jako sporo i ne moze da se stigne gde se krenulo na vreme a u porodici tapnack je sve isprogramirano tako da uvek imamo 10 minuta da stignemo bilo gde pa nema mogucnosti z voki voki)
gen – again ili ponovo (niko ne voli kad to kaze jer to znaci da odredjena radnja treba da se ponavlja do u nedogled)
ajo – hello
uaua – flower (kayla najvise voli da dok hoda zastane na svakom koraku i divi se svakoj, makar i sparusenoj biljci i ushiceno vice UAUAA, A UAUAAA! takodje obozava i kante za smece i uvek ih usput pozdravlja: ajo bin! (hello bin)
avu – love you
is – kiss (iz prve retko voli da zaspi nego prvo kaze naj naj i ti odes, a onda te doziva i trazi poljubac, nakon cega sama legne i zaspi)
banku – thank you (kad neko trazi od nje da uradi nesto sto ona ne bi volela odgovor je: no banku)
coi – sorry (prirodno)
shai – slide ili tobogan (shai gen, te dve reci neprekidno ponavlja u gigantskoj igraonici koja se zove topsy turvy koja je moja nocna mora jer se pod a) plasim tobogana a moram da se spustam s njom i b) rizikujem zivot jer me teraju da je vodim putem gde nema trotoara plus ona oce da izadje iz kolica, cima ih i mlati me levo desno sto je dodatna mora a ja usput idem i psujem i raspravljam se sama sa sobom na engleskom (this is ridiculous! how am i supposed to do this? we're gonna get killed! how absurd; i'm never gonna do this again! uuugh! fucking hell!) c) pod je ladan ko zmija a moram da se krecem u carapama i d) ne stignem da popijem kafu jer kayla moze da se smiri samo na dva minuta koliko joj je potrebno da pojede tri krekera (aaa kaka0 koji su joj spremljeni za uzinu e) kayla ima tendenciju da mlati drugu decu pa moram da se borim da sprecim incidente f) nakon posete igraonici sam potpuno slomljena a posle toga ne sledi pauza nego novo lomljenje sa kaylom da ruca i da spava
cicis – titsies ili sisice (dakle ponekad i to izgovori uz provalu smeha)
cok – carape (to izgovara u jednini umesto u mnozini i voli da bira koje ce carape sto je nezgodno jer boje treba da se uklapaju po dres kodu porodice tapnack a kayla najvise voli da cus cok – choose socks; takodje voli i da bira kaput sto je gadna stvar je uvek odabere neadekvatan – kad je cica zima ona hoce onaj laganiji, a kad je toplo ona trazi onaj za sibir)
tak – stuck ili zaglavilo se (to joj je jedna od omiljenih reci – po ceo dan se u njenom zivotu nesto zaglavljuje: te noga se zglavila te kasika se zaglavila, te lutka se zaglavila)
ac – hat (kad se igra kupovine obavezno stavlja zidarsku kacigu na glavu iz nekog razloga i to zove ac)
muki – milky ili mlekce (mleku obavezno tepa)
pau – puzzle (slagalice je nerviraju jer ne ume da ih slozi pa obicno odustane cim otvorimo kutiju)
panu panu – pianno ili klavir (porodica tapnack ima pianino koji je istovremeno sintisajzzer, a kayla voli da pojaca na najjace i odvrne neku nasnimljenu melodiju pa onda izigrava kao da svira)
dou dou – play dough ili testo za igranje u boji (kayla obozava dou dou, ali posto mirise cesto voli da jede pa covek mora stalno da motri na nju)
poto – tehika silazenja niz stepenice klizanjem na dupetu
pun – spoon ili kasika
pok – fork ili viljuska
jun – baloon ili balon
bec – bird ili ptica, ali ptice inace cesto zove i dak (duck) pa joj onda svi objasnjavaju da je patka patka a ptica ptica
gau gau – play ground
vej – away; za sve so joj se ne svidja ona kuka da se ukloni: VEEEJ! tako da bude vej bas (brush) ili (uklonite tu cetku, cupa), vej bagi (buggy) ili uklonite kolica ocu da setam.
kuku – neko ili nesto sakriveno; tako na primer moze dda bude kuku nana kad se ja sakrijem, a moze da bude i kuku cok kad nadje carape ispod pidzame;
bapu – bubbles ili kupanje u kadi; kad se kupa obavezno pravi cajanku to jest ima set plasticnih soljica i tanjirica za kupanje i sto je najgore uvek popije dosta tog svog caja to jest vode sa sapunicom i posle stuca
kagu kagu – cuddle cuddle (obicno tresne u tebe kad hoce da se mazi i odusevljeno vice kagu kagu)
padu padu - muddy puddle ili blatnjave barice, for a koju je preuzela iz imbecilnog crtaca peppa pig a nevolja nastaje kad se u hendon parku zaglibimo u zivo blato jer ona otrci i zaglavi se, ja protrcavam da je odglavim pa zaglavim kolica (buggy) te onda moram da odglavim i kolica i dete
men – spiderman, policeman i svi ostali menovi
asi put – passion fruit (to cudno voce koje ona voli da jede i nikad niko ne moze da zapamti ovaj naziv te urla sve dok ne rastumacimo sta 'oce)
fej – fly (uglavnom koristi tu rec kad se na cici zimi i vetrometini najstrasnijoj petnaest minuta odusevljava kako lisce leti)
elent – elephant ili slon
kaba – cover ili vreca za spavanje koju malo djubre uvek uspe da skine i onda ja udjem da je probudim kad ona sedi rascupana i drzi ogromni plasticni mikrofon u ruci za koji bog sam zna kako je dospeo u krevetac, a vreca zavrljacena, hvala bogu, na drugom kraju sobe.
gon pu – gone poo. dakle kad se ukaki misli da govna nekud odu u nepovrat. zanimljivo.

kako ubiti nedelju

Prvo sam kao resila da doruckujem u Hampsteadu jer se kosher frizider nesto slabo drzao obzirom da se priblizava passover pa polako liferuju zalihe. Opet sam ustala u cik zore i zombirala dok su svi spavali. Usput, bilo je sat manje jer smo presli na prolecno vreme i da ne pominjem da sam legla kad su ustale ptice. Ona nenormalna kelnerica iz kofi kapa je htela nekom dedi da veze pertle. Boze ala njoj nije dobro. Taman zapalih kad eto ti nje donosi tanjir a nisam jos ni narucila tu prokletu kajganu. Mislim narucila sam je otprilike deset sekundi ranije. Jos kaze: hrana stize uvek kad zapalis cigaretu, to je tako, sta ces. Ja reko: ignorisacu ovaj vas tanjir neko vreme. I onda ti cova pored i ja odvojimo razgovor. Te kako vetar duva ulevo pa ulevo i naduvava dim u tanjir, te kako je dimljeni losos odozgo pa nema ni veze i sve tako. Cova ispade profa u nekoj skoli drame. Nije hteo da se hvali tako da ne znam mnogo o njemu, samo znam da se zove Majkl i da je poznata licnos' jer mu je neko trazio autogram a on je prevrtao ocima za sve pare i pricao kako je pre dvadeset godina glumio u nekom filmu te kako mu nije jasno sta ljudi imaju to da pamte. Uostalom on je Englez, dzentlmen i veciti Hampsteadovac sto je meni sasvim dovoljna preporuka za nedeljni razgovor. Dakle najadikovasmo se sto se Hampstead u zadnjih dvadeset godina promenio. Jes da ga ja ne znam iz tog vremena, ali toliko sam proucavala njegovu istoriju da sam se odavno uzivela u to da ga ipak znam. Majke mi, kao da se znamo od ranije. I Majkl je odlepio na to sto sam ja odlepila za Hampsteadom. I siti se napljuvasmo po starbaksu, butsu, ha em veu, karfon verhausu, pa i po nesretnom kurtu gajgeru, dakle po svim lokalima koji su naruzili haj strit i bacili u zaborav one stare lepe radnje. A bedni kafe Rouge usmrtismo nacisto. Naime tu, na tom finom mestu bila nekad umetnicka rupetina gde su se okupljali ali svi zivi umetnici, pili, svirali, blejali, slikali, glumatali, muvali se ukratko - sve radili. Oblatismo NARAVNO i ono ruglo od zgrade modernog karaktera koja je nastala pocetkom osamdesetih i jednoglasno je nazvali supljinom na Hampstead High Streetu. Ocrnesmo i nekog violinistu koji je jadan svirao na ulici za sitnis, ali zapravo fokusirali smo se na instrument jer je bio iritantan i preglasan, ogradjujuci se od izvodjaca. Glorifikovali smo Heath i konstatovali kako covek ne moze da se izgubi tamo jer tumaranje okolo i kobeljanje iz sume na poljanu i iz poljane u sumu jes' malo zbunjujuce, ali pre ili kasnije izbijes na neku od poznatih tacaka. Priupitah ga, posto je vec covek od pozorista, koja predstava u Londonu valja. Prvo je zanemeo, onda sa gadjenjem pomenuo vest end, a onda onako nabacio da ima i dobrih stvari. Ali nije znao da navede koje su to dobre stvari. Pentameters je nazvao simpaticnom rupicom, ali nije propustio ni da kaze kako gazdaricu zna i da ona jednostavno iznajmljuje prostor onome ko da pare, nesto kao hotel za predstave. Na predstavu Alisa se samo namrstio i rekao da boze kakva moze biti predstava kad je flajer onako jadan. Deluje infantilno, skresa i zavrsi tu pricu. Pa i u pravu je, flajer izgleda ocajno. New End je etiketirao kao komercijalan, Hampstead Theatre kao mini vest end. Nasmejao me je i pitala sma ga da li ima ISTA da valja, a on je rekao da bi eventualno mogao da preporuci Sekspira jer je to svakako pravo pozoriste. To je bilo ironicno. Pitala sam ga za Lyric, na sta je samo rekao da je to Hammersmitsko pozoriste simpaticno i da pokadkad ima po koja ne tako losa predstava i da eto mogu da rizikujem s tim. Kao glavni kvalitet je naveo niske cene karata. Onda je vec osetio grizu savesti sto mi nije pomogao i zamislio se na kratko. Onda mi je rekao da njegov prijatelj drzi neki tavan u Sohou gde ima dobrih komedija svakog drugog cetvrtka, ali da on vise ne zna koji cetvrtak je prestupan. Onda se opet zamislio i rekao da moze da pita tog prijatelja, porazmisli jos malo i drugom prilikom mi da neke predloge. Rece da ce biti u kofi kapu u utorak u podne i ja rekoh da cu isto tako biti tamo u isto to vreme. Pitao me gde i kako mislim da provedem ostatak dana te mu ja odgovorih da idem u Putney na boat races. Rece kao je to odlicna zabava ali da pazim da krenem na vreme jer ce me prevoz unistiti. Tu smo napravili kresendo opljuvavajuci londonski prevoz. Kako moras da uracunas trideset do sezdeset minuta viska da bi bilo gde stigao na vreme; kako je vikendom tako losa situacija da bi trebalo krenuti u petak ujutru da bi stigao u nedelju i sve u tom stilu. Cinicno je rekao da vozovi za Vimbldon sto posto uopste ne idu danas i da ih menja autobus koji je sporiji nego trotinet. Na to ja spremno odgovorih da je zacudo ovog vikenda sve u redu sa District linijom, a da sam prosle nastradala putujuci u Ricmond tri sata (doduse ne spomenuh Svedjanina koji je klackanje jos teze podneo) pa znam kako je. Skepticno je dodao kako nikad nije sve u redu vikendom ni sa jednom linijom i da pozurim ako mislim da stignem pre mraka i pripremim se na to da cu trke svakako propustiti. Pozdravili smo se i potvrdili da se vidimo u utorak u podne u kofi kapu.
Tako ja krenuh u Patni i zacudo stigoh na vreme, ali kako se priblizavalo vreme trka tako se nebo sve crnje i gore tmurilo i na kraju ljoljnu i kisa. BBC rece da ce biti suncano ceo boziji dan. Vazi. Imali smo dosta vremena pa smo se bacili na trazenje misterioznog a mozda i misticnog Fulham Palacea koji Ricard i Ivana nikad u zivotu nisu uspeli da nadju iako zive u blizini. Na kraju smo odustali od trazenja, a sunce je granulo tako da smo nacisto zaboravili na palatu i fokusirali se na reku. Ivana je bila apsolutno divna i luda sve vreme, a najludja je bila kad je resila da po svaku cenu ode po pice deset minuta pred trku. Posto je alkohol za nijansu vazniji od trke, ja sam krenula sa njom jer kako bi mogla sama da nosi sva ta pica. Ona je izvela neki potez rukama kao da isproba da li je to moguce - pet casa odjednom. Jedno sedam minuta smo potrosili razbrajajuci ko ce sta da pije, a zanimljivo je bilo sto su zene bile za alkohol a muskarci za tople napitke. Zajedno sa jos gomilom Engleza (a koga bi drugog pa i zanimao taj velicanstveni dogadjaj - veslacke utrke izmedju Oksforda i Kembridza) zakopasmo se u redu za alkohol. Tako je citav dogadjaj ispao besmislen jer trke koje su trajale pet sekundi nismo ni videli, a toliki put predjosmo. Ivana je rekla da eto mogu nekom da se pohvalim da sam za malo pa videla jubilarnu sto pedeset petu trku. A ja se nesto mislim kako je taj idiotizam potpuno u Ivankinom fazonu. Ali sajder je bio izuzetan. Ali izuzetan.

Escaping the London Rain - Useless Manual for March 2009

Step 1. Before you leave the warmth of your home in Hendon take both the rain coat and a huge umbrella with you. Rubber boots are very important as well. You have a chance to escape the rain only if you are fully equipped.

Step 2. Leave the house early in the morning right after the drizzling rain interval. Run to the Brent Cross tube station and take the train to either Morden via Bank or Kennington via Charing +. Exit at Hampstead.

Step 3. Now this is a tough part because it may rain at that very moment when you set foot on the Hampstead High Street. Before you hit the road take a good look. If it's raining, buy newspapers at the newsagent in the station and read the first page. It will stop by the time you turn the page.

Step 4. Carefully exit the station. Turn left and then left again and go Flask Walk pretending that you are heading towards the park. But ugh no, do not even think of going to the park because the rain will start pouring immediately. Mind you the sun will most probably shine very intensively and you will be tempted, but don't fall for that one. After few meters turn sharply towards the high street again.

Step 5. You have plenty of time. Have a coffee with toast at the Coffee Cup, the very oldest coffee lounge in London. You will find that the place is full but there is always a table there, just look carefully or ask a member of staff. They even have a few tables in a narrow corridor at the back. That very corridor is the best place to control the rain situation because of the roof window.

Step 6. Don't panic, it will shower severely just to make you feel miserable and anxious and think you'll miss your morning walk at the Heath. By the time you finish your toast it will be cheerful again.

Step 7. Run to the park using the Flask and Wells Walk. Once you get there, get your umbrella and rain coat ready. Wave at the sky with them in a threatening manner and you will have a whole hour to walk. It will try to frighten you with clouds and wind, but pay no attention. Do not sit on a bench, it may be provoking.

Step 8. Leave the park as quick as you can after one hour. You can't make it to the tube or train station so go to the nearest pub. Have a drink, relax and finish reading the newspapers. It will rain for about half an hour with two or three small breaks. Don't get fooled with that cheap trickery and make sure you stay in for thirty minutes.

Step 9. Slowly walk to the station and take a train to central London. Go to Royal Academy of Arts to see Palladio or Kuniyoshi. By the time you get to Picadilly it will be clear again. Take your time at the Academy. See some artwork, have a coffee or a lunch and by some postcards. You have one hour and forty five minutes.

Step 10. When you exit the building it should be sunny. But if it suddenly starts raining enter the chocolate shop La Maison du Chocolat and buy some macaron or have a miso soup at Eat restaurant in Swallow Street.

Step 11. Walk fast towards Churzon cinema on Shaftsbury Avenue to see a movie on London International Documentary Film Festival. You will get there too early, but don't even think of going shopping before the film starts since you will get soaked. Just stay in the cosy cinema, take some cashews and wine and relax while it's pouring outside. You can even have a fag because the entrance of the building is completely covered and safe. If you get bored just circulate from one bar to another, there are three of them. When the movie finishes it will start raining again, so stay in and have another drink. Best option is to be at the bar on ground level so you can observe the situation through the window. The rain will stop just for a short while so you have enough time to go to one of the bookshops at Charing Cross Road. Browse books for an hour.

Step 12. Take the bus and go to Clerkenwell for a dinner. It has to be Clerkenwell and if you try and go further, you will definitely get wet. Have a dinner with your best friends because you have more than two hours to spend. Choose a slow food restaurant.

Step 13. Carefully exit the restaurant and take a bus towards east London. You may need to walk for a bit so get your rain coat and umbrella ready to signal.

Step 14. Have a few drinks with friends in Shoreditch. Don't leave the bar before you have at least three pints or cocktails. After that you can safely move from one bar to another drunk enough not to be annoyed with the rain.